Миливоје М Јовановић/Монах Калист

 

Увек сам зазирала од сваког вида фанатизма у било којој сфери живота па и у вери. Увек ме је мучило питање шта се то деси у човеку, каква фатална промена га натера да се одметне од света каквог познајемо и да постане слуга божији за цео свој живот ( израз слуга је посебна тема). Бити свештеник, монах... Ретки заслужују да се тако назову и да у човеку изазову  наклоност и дубоко поштовање. Једино је упокојени Патријарх Павле у мени изазивао праву бујицу искрених емоција. Увек ме је интересовала ова тематика иако за себе не могу рећи да сам стопостотни верник. Кажу да средине нема, да или јеси или ниси.  Ја сам од оних који сумњају и траже логичне одговоре. У сваком случају препорука, а на вама је какви ће бити ваши крајњи утисци. 

Као  дете  желео  сам  да  имам  коња  вранца,  чистокрвног  арабера,  дуге гриве,  са  белом  звездом  на  челу.  Маштао  сам  како  га  лепог  и  разиграног јашем  селом  и  џамбасим,  или  га  упрегнутог  у  чезе  терам  по  вашарима,  све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком  која  се  пресијавала,  чуо  рзање  и  врисак,  и  видео  себе  поносног  на њему,  у  седлу  окованом  сјајним  украсима.  Молио  сам  Бога  да  мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња...

Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство. Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова дела...Веровао сам да може да се савлада и највеће зло, али људску злобу изгледа да је немогуће уништити. Био сам уверен да је са почетком рата ишчезло добро из човека, а да је завладао закон јачега и опште грамзивости.

Рат ништа битно није решио нити исправио. Многе царевине су пропале, нове државе су настале, али у људима се ништа у суштини није променило. Било је на претек патњи и мука, али се то брзо заборави, мисли се погорде а похлепа ојачау човеку. Има нечег проклетог и незаситог у нама људима, у онима који су побеснели од богатства, нерада, власти и славе, а који завађају народе и започињу ратове. Да би одједном, брзо, решио проблеме и задовољио жеље за славом и богатством, човек не мисли на своју или туђу муку, ни о могућности личне пропасти и погибије. А разлог за рат је лако наћи при оваквом, ондашњем и данашњем, устројству државе.

У цркви је било неколико људи који су се, у тишини, молили. Чим сам ушао, осетио сам да ме обасјала и прожела необична, пријатна светлост. Срце ми се у тренутку испунило слатком лепотом: загрцнуо сам се од радости и среће. Не могу речи да искажу то осећање; био сам пун и цео. Као да је Дух Свети у виду голуба белог слетео на моје раме и испунио ме божанском лепотом.

Добро је бити у цркви у којој служи свештеник који живи по Божјем закону и по речима које проповеда, и када се у њој окупља народ чиста срца и савести. Ако тога нема, узалуд нам је лепа грађевина, никоме она сама не помаже. Човек  освећује  место,  а  не  место  човека.  Тамо  где  су  људи  у  којима  је љубав, ту је Јерусалим, Света Гора и цела васиона.

Мада у свему признајем свештенике, ипак сам мало киван на  њих,  већина  се  не  придржава  онога  чему  друге  уче.  Част  изузецима,  али много мисле на новац и воле угодан земаљски живот.

Као старешина манастира, исповедао сам стотине свештеника и знам шта раде  и  мисле.  Није  моје  да  о  њима  судим,  али  сам  сигуран  да  се  они,  кад бисмо се упоређивали по врлинама, не би могли да мере с нама монасима.

Пре неколико година, у разговору с једним владиком, упитао сам га колико се моли, како се храни. Одговорио ми је: „Природи треба дати што је њено, а Богу Божје." Значи: може лепа храна, јагњетина, па и прасетина, понеко пиће, и миран, дуг и окрепљујући сан... „Е, мој владико! Ниси ти за владику! Борити се треба и велику битку водити свакодневно, свакога часа, са собом и за веру православну!" Тако сам му рекао.

Благо  онима  који  су

жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима

чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!

И да завршим. Нека заврши Химна љубави:

„Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као

звоно које звони, или прапорац који звечи.

И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру

да и горе прмештам, а љубави немам, ништа сам.

И  ако  раздам  све  имање  своје,  и  ако  предам  тело  своје  да  се  сажеже,  а

љубави немам, ништа ми не помаже.

Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не

надима се.

Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини,

Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи,

Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће

умукнути, разума ако ће нестати.

Јер нешто знамо, и нешто пророкујемо;

А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.

Кад  ја  бијах  мало  дијете  као  дијете  говорах,  као  дијете  мишљах,  као

дијете размишљах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.

Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

А  сад  остаје  вјера,  нада,  љубав,  ово  троје;  али  је  љубав највећа  међу

њима."

У слободно време правио сам крстиће од шимшировог дрвета: чистио сам дрво, рендисао га, утискивао слова, лакирао. Истовремено сам посматрао природу и живот око себе и уживао. Тада сам видео јасно да се цео живот, у сваком трену, свим својим силама, упиње да буде што ближе светлости, да се сједини с њом, да постане светлост.

Жене су ми се нудиле, а новац је одасвуд пристизао и готово ускакао у џепове. Али се ни у једном тренутку нисам поколебао, и једно и друго сам сматрао за прашину. Приметио сам да људи који живе ван манастира, а међу таквима има  и  епископа  и  свештеника,  с  ниподаштавањем  и  са  извесним  презиром гледају на просте монахе. Мислим да се они сами осећају слабима, да знају да су  подложни  слабостима,  па  верују,  и  тако  мисле,  да  су  и  други  као  они.  У стварима духовне природе не помаже богатство, титула, епископска капа или патријархов  штап!  Победник  је  онај  који  помоћу  Божјом  победи  себе.  Тај  се слави! 

Кад  су дошли комунисти, који нису благонаклоно гледали на оне који се Богу моле, сви  су  долазили  без  изузетка,  и то  најчешће  из  ината.  Такав  је  наш  човек...

Нисмо  ми  монаси  необразовани,  нисмо  дволични,  заведени...  Многи  од нас се смирују, за друге људе незамисливим подвизима. Бранимо се од зла у себи и око себе молитвом и вером у врхунско добро и ж одивот вечни. Ту истину осећамо јасно у себи. И нас има свакојаких, као и свуда где су људи. Многи падну,  али  већина  устане  и  бори  се  даље.  И  не  замерамо  онима  који  нас ниподаштавају, не дао нам то Бог! 

Благо  онима  који  су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!

И да завршим. Нека заврши Химна љубави:

„Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе прмештам, а љубави немам, ништа сам.

И  ако  раздам  све  имање  своје,  и  ако  предам  тело  своје  да  се  сажеже,  а љубави немам, ништа ми не помаже.

Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се.

Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини,

Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи,

Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

Јер нешто знамо, и нешто пророкујемо;

А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.

Кад  ја  бијах  мало  дијете  као  дијете  говорах,  као  дијете  мишљах,  као дијете размишљах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.

Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

А  сад  остаје  вјера,  нада,  љубав,  ово  троје;  али  је  љубав највећа  међу њима.

Кад би човек, ма колико био образован, могао да стави монахово срце у своје  груди,  уместо  свога  срца,  осетио  би  тада  безграничну  лепоту  и  љубав, коју  монаси  осећају,  разумео  би  зашто  се  оставља  материјално  богатство  и живот даје за Христа. 

Sergej Jesenjin: Pismo ženi

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netremice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto oštro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu što vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi.

Vi niste znali
Da usred tog blata,
U životu što biju vetrovi,
Zato se mučim, što ne shvatam,
Kuda nas nose sudbe tokovi.

Licem u lice,
Lice se ne vidi.
Veliko se vidi na odstojanju.

Kad more kipi od hridi,
Brod je u kukavnom stanju.
Zemlja je brod!
Odjednom neko
veličanstveno brod upravi
U pravi orkan bure, preko,
K novom životu, novoj slavi.

Ali ko od nas na palubi golemoj
Padao nije, uz psovke i bljuvanje?
Malo je iskusnih, što nemo
I junački podnose ljuljanje.

Tada i ja
U divljoj buci,
Al zrelo znajući znanje,
Sidjoh na brodsko dno u muci,
Da ne gledam ljudsko povraćanje.
To dno je bilo,
Ruska krčma, dim.
I ja nad čašom klonuh u miru,
Da, ne pateći ni za kim,
Utopim sebe
U pijanom viru.

Voljena moja!
Mučio sam vas,
Videla se seta
U oku što zebe,
Dok sam naočigled sveta
U skandalima traćio sebe.

Ali niste znali
Da usred tog blata,
U životu što biju vetrovi,
Zato se mučim, što ne shvatam
Kuda nas nose sudbe tokovi.

MOJ IZBOR: Amin Maluf/Baldasarova odiseja

Neopterećujuća, nadasve interesantna i puna lepih citata. Preporuka.

Nisam čovek koji se povodi za ludorijama svoga vremena, znam da sačuvam zdrav razum i kada se oko mene sve komeša. Ali nisam ni od onih tupih i nadmenih bića koja grade svoje mišljenje kao što ostrige grade svoj biser, a potom se zatvaraju nad njim. Imam svoje ideje, svoja uverenja, ali nisam gluv za disanje sveta.

Znak. Koliko li sam samo puta začuo tu reč, kao i reč „predskazanje“! Sve postaje znak i predskazanje za onoga ko budno vreba, spreman da se oduševi, spreman da protumači, spreman da zamisli saglasja i sličnosti. Svet je krcat tih neumornih vrebača znakova.

Kada tražimo znakove, nađemo ih, takav je oduvek bio moj osećaj. Očigledni znakovi, rečiti znakovi, uznemirujući znakovi, sve što nastojimo da dokažemo na kraju se potvrdi, a našli bismo ih isto toliko kada bismo nastojali da dokažemo suprotno.

Čoveku koji vidi možeš sakriti istinu; laganje je u neku ruku neophodna veština. Ali lagati nekoga čije su oči ugašene zaista je bedno, nedostojno, prava niskost.

Da bi čovek upoznao svet, dovoljno je da ga osluškuje. Ono što vidi na putovanjima uvek je samo pričina. Sene u potrazi za drugim senama. Putevi i zemlje ne nauče nas više ničemu što već i sami ne znamo, ničemu što ne možemo oslušnuti u sebi samima u noćnome miru.

Da, kad malo razmislim, bolje je po buđenju osećati čupanje utrobe od žudnje nego klešta griže savesti.

Drugi pišu kao što govore, a ja pišem kao što ćutim.

Pitam se da li me to što pišem o svemu ovome još više razdražuje, ili me pak smiruje. Ne budi li možda pisanje strasti samo da bi ih bolje ugušilo, poput onih hajkača u lovu, koji isteruju divljač iz skloništa kako bi je izložili strelama.

Kada vera nabubri od mržnje, neka su blagosloveni oni koji sumnjaju!

Zloupotrebio sam privid, a sada privid zloupotrebljava mene. To je prava istina. Kad čovek oseti da se svet polako okreće naglavce, nešto se poremeti, ljudi tonu ili u krajnju pobožnost ili u krajnji razvrat.

Kad u toku rasprave rekoh da je po mom mišljenju jedan od najlepših propisa hrišćanstva „Voli bližnjega svoga kao sebe samoga“, primetih kod Majmona oklevajući kez. Pošto sam ga obodrio, u ime našeg prijateljstva, a i u ime naših zajedničkih sumnji, da mi oda svoje najdublje misli, on mi priznade: 

„Та preporuka izgleda, na prvi pogled, besprekorna, a uostalom, još i pre no što ju je Isus preuzeo, beše zapisana sličnim rečima u devetnaestoj glavi Treće knjige Mojsijeve, osamnaesti verset. Pa ipak, ona u meni izaziva izvesno negodovanje...“ 

„Šta joj to zameraš?“ 

„Videvši šta ljudi uglavnom čine od svog života, videvši šta čine od svoje pameti, nemam nikakve želje da me vole kao same sebe.“

- Čekaj, ima tu nešto još opasnije, po mom osećaju. Nikada nećemo moći sprečiti neke osobe da tumače ovu preporuku sa više oholosti nego velikodušnosti: ono što je dobro za tebe dobro je i za druge; ako poseduješ istinu, moraš vratiti zalutale ovčice na pravi put, i to svim sredstvima... Otuda sva ona prisilna krštenja koja su moji preci morali da pretrpe u Toledu, nekada davno. Tu sam rečenicu, vidiš, češće čuo iz usta vukova nego iz usta ovčica, tako da od nje zazirem, oprosti mi...“ 

„Tvoje reči me iznenađuju... Još ne znam da li treba da se složim s tobom ili ne, moram malo razmisliti... Oduvek sam mislio da je ta izreka najlepša...“ 

„Ako tražiš najlepšu izreku koja je ikada izašla iz usta nekog čoveka, to nije ta. To je jedna druga, ali ju je takođe izrekao Isus. Nije je preuzeo iz Svetog pisma, samo je poslušao svoje srce.“ 

Koja? Čekao sam. Majmon na trenutak zaustavi svoju mazgu da bi navodu dao svečani ton: 

„Neka onaj ko nikada nije zgrešio baci na nju prvi kamen!“

...

Zašto da se unižavam u očima čoveka koga poštujem? I zašto da insistiram na onome što nas razdvaja kad on sam neprestano ističe stvari koje nas približavaju?

Ljudi bi hteli da jedan imam ustane I uzme reč pred nemom gomilom.  Varljiva iluzija; nema drugog imama do razuma.  On nas jedini vodi danju kao i noću.

Numerička vrednost! Kako me taj izraz nervira kad god ga čujem! Umesto da shvate značenje reči, moji savremenici proračunavaju vrednosti slova; podešavaju ih kako njima odgovara, dodaju, oduzimaju, dele i množe, i na kraju uvek postignu cifru koja će ih iznenaditi, koja će ih umiriti ili ih ispuniti užasom. Eto tako se misao ljudska kruni, eto tako razum slabi i rasipa se na praznoverice!

Čemu mi služi da tako pomno istražujem svet kad ne umem da vidim ono što mi je pred nosom? Koliko samo patim što sam načinjen od jedne tako krhke gline!

Ono što je plaćeno suzama ne vraća se slanom vodom.

Ljubav se hrani strpljenjem koliko i žudnjom.

Put se katkada kiti bajkama, kao sto se noć kiti snovima, no treba znati otvoriti oči po dolasku.

Ne postaje se naprečac vernik, kao što se naprečac ne postaje ni nevernik. 

Šta me tera da se ovako ponašam? Prostodušni ljudi bi rekli da je to ljubav, koja navodno čoveka čini nerazumnim. Nema sumnje, ali nije samo ljubav. Tu je i približavanje kobne godine, to osećanje da naša dela neće imati nastavka, da će se lanac događaja prekinuti, da čas ispaštanja više neće nastupiti, da će se dobro i zlo, prihvatljivo i neprihvatljivo uskoro pomešati u jednom istom potopu, i da će lovci umreti u istom trenutku kad i njihov plen.

Prija mi da verujem da Tvorac najviše voli, od svih svojih bića, upravo ona koja su umela da postanu slobodna. Nije li svaki otac zadovoljan kad vidi svoje sinove da izlaze iz detinjstva kako bi postali ljudi , čak i ako ga njihove kandže što niču katkada malo i ogrebu? Zašto bi onda Bog bio manje blagonaklon otac?

Dobar kapetan preobražava Atlantik u Mediteran; rđav kapetan preobražava Mediteran u Atlantik“ -

Istina se zaslužuje.

Treba imati na umu da se srce često hrani svojim sopstvenim željama, te da se čak i prazni kada ih zadovolji.

Moj izbor: Čarls Simić

NIKADA NISAM STVARNO VEROVAO DA ĆU DA  OSTARIM

Naravno, nikada nisam stvarno verovao da će se to dogoditi. Da ću ostariti, mislim. Znao sam šta predstoji, video sam dokaze na svojim prijateljima i rođacima, ali i pored toga sam se pravio da starenje nema nikakve veze sa mnom. Čak i kad mi ljudi čestitaju 75. rođendan, to mi ne zvuči normalno. Neko se negde usput, ili oni ili ja, sigurno zabrojao. Naravno, bolje je znati istinu nego se obmanjivati, ali ko još želi da svakog jutra pogleda istini u oči? Tokom godina, video sam nekoliko ljudi na samrti, pa ni oni nisu bili potpuno ubeđeni u ono što sledi. Držali su se slabe šanse da će baš oni ispasti izuzetak od pravila. „Pohvataće vas“, sećam se da sam rekao drugarima u mladosti koji su te noći planirali da provale u garažu i ukradu neki alat. Kako su se zacerekali! Kako su me ismejali! Hvataju samo budale, a ne pametne tipove poput njih, uveravali su me oni; pa su se sutradan našli u zatvoru.

„Videćeš kad ostariš“, uvek nam je neko govorio kada smo bili mladi. U vreme pre bankomata, kada smo za hitne potrebe morali da tražimo pare od svojih baba, one bi nas prvo naterale da sednemo i odslušamo predavanje. Govorile bi nam kako se svet promenio nagore, kako su dečaci u njihovo vreme očevima govorili Vi, a devojke iz dobrih kuća crvenele kada im se momci obrate. Sedeo bih na rubu stolice klimajući glavom i čekao da baba otvori tašnu i izvadi lovu. Čak sam i tada naslućivao da je gunđanje o mladima jedno od malobrojnih zadovoljstava koje preostaje starima. Nisu mi toliko smetale ni priče o nesrećama koje su zadesile članove naše porodice koji nisu slušali razumne savete – sve sam to mogao da izdržim, dok ne počne da uzdiše i da mi govori kako ću sve to shvatiti kada dođem u njene godine. Jedva sam čekao da izađem. Sirota baba, bila je opasan gnjavator, ali danas moram da priznam da je imala pravo. S godinama zaista drugačije posmatram stvari nego nekada.

Realnost svega ovoga udarila me je tek u pedesetoj. Probudio sam se jednog jutra nekoliko dana pred pedeseti rođendan i iznenada shvatio svu strahotu. Pola veka nije šala. Kada sam dovoljno porastao da vučem našeg mačka u Beogradu za rep, nemački tenkovi su ulazili u Pariz. Nisu me potresle sede na mojoj glavi već poplava sećanja. Setio sam se kako sam sedeo u učionici u prvom razredu u jesen 1945. i gledao slike Marksa, Staljina i maršala Tita nad tablom. Prisetio sam se zaboravljenih marki balkanskih cigareta; ruskih, francuskih i američkih popularnih pesama iz rata i filmova iz tridesetih o kojima malo ko danas ima pojma, koji su se još uvek prikazivali u vreme mog detinjstva. Odjednom je navrlo toliko sećanja da mi se iznenada sopstveni život učinio kao život potpunog stranca. Trebalo mi je više meseci da se naviknem – ako čovek uopšte može da se navikne na saznanje da su svet i ljudi koje je nekada poznavao nestali bez traga.

Poslednjih meseci života moga oca, svaki put kada sam odlazio da ga vidim razgovarali smo o knjigama. Više nije imao strpljenja za romane. Istorija ga je još uvek fascinirala, kao i pojedini filozofi. Što je mislilac koga je čitao bio mračniji, utoliko je moj otac bivao zaodovoljniji, jer je to potvrđivalo njegovu dugogodišnju sumnju: svet odlazi bestraga. Naravno, raspravljali smo o tome. U paklu barem nikada nije dosadno, stalno sam ga podsećao, samo u raju. Ja sam, rekao bih, honorarni pesimista. Umem da namirišem zlo na daljinu kao što je i on umeo, ali obično sam dobro raspoložen. Ujutru uglavnom ustajem pun nade. Međutim, moram da priznam da sam za trideset godina koliko smo vodili ove razgovore postajao sve više ozlojeđen u pogledu našeg roda, i da već predosećam da će doći dan kada više neću moći da se nateram da čitam novine i gledam televiziju zbog brige za svoje duševno zdravlje. Već sada moram da se doziram. Tomu Fridmanu dajem šezdeset sekundi; Džordžu Vilu trideset. Može li se možda, gledajući iz šire perspektive, reći da na kraju postajemo sušta suprotnost onome što smo nekada bili? Mislim, da li je zabeležen slučaj da je neki mladi pesimista pod stare dane postao optimista? Ne, osim ako usput nije izgubio koju dasku.

Nekad se osećam kao auto sa previše kilometara na brojčaniku. Nešto lupa u motoru, hladnjak se pregreva, ulje curi, karoserija je zarđala, sedišta su pocepana i zamazana, jedan brisač ne radi i auspuh je pun rupa. „Ne brini“, kaže moj lekar. On tvrdi da sam u odličnoj kondiciji, i pored visokog pritiska, staračkog dijabetesa i toga što sve slabije čujem na oba uva. Zvuči mi kao prodavac polovnih automobila koji pokušava da se ratosilja kola zrelih za otpad, ali u svakom slučaju upijam njegove reči i dajem gas posle pregleda, pevajući na sav glas, dok se za mnom vuče oblak crnog dima iz auspuha.

U četiri ujutru, posle čitave noći nemirnog prevrtanja, nisam tako samouveren. Odlazim u kupatilo i piljim u ogledalo i uopšte mi se ne sviđa to što vidim. Čak je i Piter Lori kao čedomorac u onom nemačkom filmu iz 1931. izgledao zdravije.

Nedavno se jedan recenzent žalio da se moja nova zbirka pesama previše bavi smrću. Kao da hoće da kaže da treba da budem poletniji, da delim vedre mudre savete u jesen života, umesto što kad god mogu podsećam čitaoce na njihovu smrtnost. Samo polako, odgovaram mu u sebi, doći ćeš i ti u moje godine pa ćeš početi da odlaziš prijateljima na sahrane. Niko nas u mladosti na to ne upozorava, ali sve i da neko to radi, na jedno uvo bi ušlo a na drugo izašlo.

Činjenica je da ljude ne zanimaju previše tuđa iskustva i pouke koje se iz njih mogu izvući. I ko može da ih krivi? Čak i za stare, iskustvo služi jedino lupanju glave po besanoj noći. Pre ili kasnije, svako sa dužim pamćenjem sretne svog Velikog inkvizitora. (Crna odora sa kapuljačom, uzgred, više nije obavezna.) Večeras, moja inkvizitorka nosi tamne naočare i farba nokte dok postavlja pitanja:

Jednom ste rekli da su Hitler i Staljin bili vaši turistički vodiči. Da li to znači da njima dvojici treba da zahvalite za to što ste postali?

Baš me je to pitanje noćas mučilo, gospođice.

A šta je sa bogom?

Hvala bogu što bog ne postoji, pa ne može da vidi šta smo napravili od sveta.

Šta je sa đavolom?

Video sam ga juče na televiziji kako ljubi malu decu i ceri se od uveta do uveta.

Vaše ponašanje nema nikakvog smisla, gospodine, kaže mi ona. Kako možete da verujete u đavola i da ne verujete u boga, a da se opet s vremena na vreme krstite?

Slažem se, gospođice, odgovaram ja. To što se krstim je verovatno nasleđena navika, jer potičem iz stare porodice seoskih sveštenika.

Kada prestane da me gnjavi, pogledam na sat i ne mogu da verujem svojim očima. Kažu da vreme teče brže posle šezdesete. Nema sumnje, to je istina. Gde su ona duga, usporena leta moje mladosti, kada sam se od jutra do mraka razvlačio pokušavajući da smislim neku zabavu? Sećam se kako sam odlazio do ogledala i ponavljao sa sve većim ubeđenjem: „Život je dosadan“. Tih dana, stari časovnik se jedva kretao, samo da mi napakosti. Budalo jedna, mislim ja danas, to je bio raj. Tajna sreće je bila upravo tu, u tom starom satu koji je majka kupila u Woolworthu. Vreme u njemu je milosrdno zastalo, večnost je otvorila vrata, a ti si oklevao ili si se prepao na pragu, pa si sa olakšanjem odahnuo kada su ti se vrata zalupila pred nosom, a kazaljka nastavila dalje.

Peščanik.net, 06.06.2013.