уторак, 22. август 2017.

Moj Izbor: Perl Bak/ Dobra zemlja II deo



***

"Ne može čovek po ceo dan gledati na jezero koje pokriva njegova polja, niti može jesti više nego što mu stane utrbuh, a tako isto i spavanju ima kraja. I dok se Van Lung šetao uznemiren po kući činilo mu se da je u njoj suviše tiho, i suviše tiho za njegovu uzburkanu krv."


"Činilo mu se da prvi put u životu gleda Olan, i da prvi put uviđa da je ona samo dosadno i obično biće, koje ćutke tegli, koga se ne tiče kako drugima izgleda. Prvi put je primetio da je njena kosa prosta i mrka, nenamazana uljem, lice široko i grubo, a lik suviše duguljast, bez ikakve lepote ili ljupkosti. Gledajući je tako čudnim pogledom, on podviknu:

- Ko te pogleda, rekao bi da si žena običnog siromaška, a nikako čoveka koji ima zemlju i uzima u najam ljude da je oru.Radio sam i obogatio se, i želim da mi žena ne izgleda kao poslednja prostakuša. A te tvoje nožurde.. Najzad će ona šapatom:
-Majka nije mogla da mi uveže noge, jer sam prodata kada sam bila vrlo mala. Ali, ja ću utegnuti noge naše mlade devojčice, utegnuću ih.."


"Odjednom se priseti da svu tu njegovu sadašnju zemlju ne bi celog svog života  mogao da kupi da Olan nije uzela pregršt dragog kamenja iz bogataške kuće i da mu ih nije dala kad joj je on naredio.. Pitao se da li još čuva bisere medju grudima. Stvari ne bi tekle ovako da je Vang Lung ostao siromah ili da voda nije popolavila polja.Taj novac u pojasu ga je golicao, želeo je da ga troši, na ovo, na ono, i postade lake ruke, razmišljajući kako da uživa u godina svog muževstva."



"I Vang Lung se razbole od najgoreg bolesti koju čovek može da ima. Patio je ranije radeći na suncu, patio na suvim ledenim vetrovima u opasnim pustinjama, patio od gladi kada polja nisu radjala, patio je radeći bez nade na ulicama južnog grada. Ali nijednom toliko kao sada pod nežnom devojačkom rukom.."



"Ko još može pomisliti, ubojita budalo, da je jedna žena dovoljna čoveku. Naročito ako ta žena radi teške poslove i omršavi radeći za muža, onda je još gore. Muškarčeva mašta u tom slučaju odlazi brže na drugu stranu i ti, jadnice, nisi nikada bila predmet maštanja nekog muškarca, već si za muža vredela nešto više od vola. I ne treba da se srdišš ako on kupi sebi drugu i dovede je u kuću, jer su ljudi takvi."



"Vang Lungu se učini kao da je dugo vremena bio odsutan i da odjednom ima puno stvari koje treba da uradi. Polje je tražilo da se uzore i zaseje. Dan za danom ga je obradjivao, a bledilo koje mu je donela njegova ljubav potamni pod suncem, A njegove ruke s kojih su nestali žuljevi za vreme ljubavnog lestvovanja, opet otvrdnuše tamo gde ih je motika pritiskivala i gde su drške pluga ostavljale trag."


"Ponos je za čoveka kad vidi svog najstarijeg sina gde glasno čita slova na hartiji i piše ono što i drugi mogu da pročitaju, Tu slavu sada Vang Lung dožive. Ponosito je stajao dok je dečak pisao."

"On kao dečak nije imao vremena za setu, jer je morao ustajati u svanuće, ujarmljivati volove i izlaziti s plugom i motikom. A za to vreme žetve radio je sve dok mu se leđa ne polome. Ako mu se plakalo, plakao je, jer ga niko nije čuo. Nije mogao da beži od posla kao njegov sin iz škole, jer da je to učinio, ne bi bilo hleba. I tako je bio primoran da radi... Ali moj sin nije takav. On je nežniji nego što sam bio ja. Njegov je otac bogat, a moj je bio siromah. On nema potrebe da radi, jer ja imam radnike na svojim poljima. A sem toga ne može se takvo učeno stvorenje, kao što je moj sin i postaviti za plug.".

"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak ne bi mogao podneti."

"Neka, iako sam ružna, ipak sam rodila sinove. Iako sam robinja, imam sina u svojoj kuči...Kako ona može da ga hrani i da se stara o njemu kao ja! lepota ne može da radja čoveku sinove!"

"Iz njegove tuge pojavi se neobična, čista misao koja mu pričinjavaše bol. Žalio je što je uzeo dva bisera od Olane onoga dana kada mu je prala rublje u jezeru. On se reši da više ne trpi da Lotosov cvet ponovo meće te bisere u uši. 
- U zemlji je sahranjena dobra polovina moga života, a možda i više. Čini mi se da sam i ja upola sahranjen. I najedared zaplaka malo i obrisa oči, kao što to čine deca.."

"Najstariji sin se plašio da ne troše dovoljno i da ne budu poniženi u očima ljudi. Drugi sin da se ne rasipa novac, a najmladji se trudio da nadokandi godine koje je izgubioo kao ratarski sin."

"Jedna stvar je ostala u njemu: ljubav prema zemlji. Napustio je njive, nastanio se u kuči u gradu i bio bogat. Ali koren mu je bio u zemlji, iako je na nju zaboravljao po više meseci. Kad dodje proleće, morao je da izlazi na njive. Iako sada nije mogao da drži plug i ore dobru zemlju, niti da nadgleda rad drugih, ipak je morao da ide. Ponekad je uzimao slugu, prenosio postelju i spavao opet u staroj kući od naboja, tamo gde je začeo decu i gde je Olan umrla. Kada bi ustajao u zoru, izlazio bi napolje, drhtavim rukama dohvatao i otkidao tek napupele vrbe i grančice breskvinog cveta i držao ih po ceo dan u ruci!".

"Kada zemlja počne da se prodaje, to je kraj porodice - govorio je Van Lung slomljen. Iz zemlje smo došli i u nju se moramo vratiti. I ako budete zadržali svoju zemlju, možete od nje živeti. Niko vam zemlju ne može oteti. I starac pusti suze da se osuše na licu i napraviše se od njih slane mrlje. Zastao je, podigao punu šaku zemlje i mrmljao:

- Ako prodate zemlju, to je kraj!

- Počivaj mirno, naš oče, počivaj mirno. Zemlja se neće prodavati.

Ali iza ledja starog čoveka gledali su se i smešili.





понедељак, 21. август 2017.

Moj izbor: Perl Bak/ Dobra zemlja I deo










"Dobra zemlja“ je prvi deo trilogije koja se nastavlja romanima „Sinovi“  i „Rastureni dom“. Za ovaj roman Perl Bak je dobila Pulicerovu nagradu. Divna, topla knjiga. Posle dužeg vremena sam naišla na knjigu koja je uspela da zaokupi svu moju pažnju i kada bih zbog obaveza morala da prekinem sa čitanjem jedva sam čekala da joj se vratim.

Odlomci:

"Osvanuo je Vang Lungov dan venčanja. U prvi mah kada je otvorio oči i pogledao prema crnilu zavese oko svoje postelje nije mogao da se seti zašto mu je ova zora izgledala drukčija od svake druge. U kuči je vladala tišina, samo se čuo slabi, zadihani kašalj njegovog starog oca...Bilo ga je sramota priznati da želi da kuća danas izgleda uredna...To je bilo poslednje jutro što će morati da loži vatru jer žena dolazi u kuću. Nikad se više Vang neće dizati zorom, ni zimi ni leti da loži vatru. On će sada moći da leži u krevetu i čeka da dobije čašu tople vode, a ako zemlja bude puna ploda, biće u vodi i listića čaja. A ako žena klone,njena deca će ložiti vatru, jer će mu ona mnogo dece izroditi. I Vang Lung zastade, zamišljajući kako deca trče po njihovima trima sobama."

"Starac podiže glavu i iskolači oči: - Toliko vode bilo bi dovoljno da se žito zaliva sve do žetve - reče osorno.
-Čak od Nove godine nisam nijednom oprao celo telo - tiho odgovori Vang Lung. Bilo ga je sramota da prizna ocu da zbog žene hoće da bude čist.
-To je samo za danas, prosuću vodu na zemlju kad se umijem, te neće ostati neiskorišćena."

"Ova žena je došla u našu kuću kad je bila dete od 10 godina. Kupila sam je jedne godine kada je harala glad a njeni roditelji došli na jug, jer nisu imali šta da jedu. Dobro će da ti radi u polju, nosiće vodu i sve drugo što želiš. Lepotica nije, ali takva tebi ne treba. Samo besposlenim ljudima potrebne su lepe žene za razonodu. Osim toga, nije ni pametna, ali radi ono što joj se kaže, i ima dobru narav. Nije bila toliko lepa da privuče moje sinove i unuke. Dobra je robinja, iako nešto spora i glupa, i da ne želim da se umilim nebu radi svog budućeg života time što ću dozvoliti da robinja podari nekoliko dece svetu, ja bih je zadržala jer je za kuhinju dosta dobra. Ali ja uvek udajem robijnje ako ih neko zatraži a gospodari ih ne žele. A ženi reče:
-Pokoravaj mu se i radjaj mu samo sinove.."

"Ponekad, dok je radio na njivi nametale su se misli o njoj. Šta li je sve doživela u onih stotinu dvorišta. Kakav je bio njen život koji nije delila sa njim. To on nije mogao da dokuči, I tada bi se obično postideo svoje radoznalosti i svog maštanja o njoj, Jer je ona, ipak, bila samo žena."

"Ona je već zatrudnela!
Hteo je da kaže to što je hladnije mogao, kao kad bi rekao: -Danas sam zasejao zapadno polje- ali nije uspeo. Mada je govorio tiho, činilo mu se kao da izgovara reči glasnije nego što je želeo. Starac zatrepta očima, pa kad shvati zakikota se - He, he, he - cerio se svojoj snahi dok je dolazila - dakle žetva je na vidiku! Ali Vang Lung je sedeo na klupi, pored stola, u pomrčini, podbočen i zamišljen, Iz tog njegovog tela, iz njegovih bedara - život!."

"Van Lung je sedeo i pušio misleći na srebro koje je još malopre bilo na stolu. Ono je došlo iz zemlje, iz zemlje koju je on orao i prekopavao i nad kojom je trošio snagu. Ta zemlja ga je i rodila; na nju je kapao njegov znoj dok je izvlačio hranu iz nje, a iz hrane srebro. Ranije, kada je morao da se rastane od srebra, činilo mu se da daje komad svoga života. Ali ovoga puta to mu nije padalo teško. Video je srebro, ne u tudjinskoj ruci trgovca iz grada, nego je video kako se pretvara u nešto što vredi više nego samo ono - u odeću na telu svoga sina, I ta njegova čudna žena, koja je kulučila, ćutala i izgledala kao da ništa ne opaža, prva je videla dete tako obučeno."

"Razmišljao je o svojoj sreći pun radosti kad ga odjednom obuze strah, jer nije dobro biti i suviše srećan na ovome svetu. Zemlja i vazduh puni su zlobnih duhova koji ne podnose sreću običnih smrtnika, a kamoli sreću jednog takvog siromaška.Stoga on naglo skrenu ka voskarevom dućanu, kupi četiri štapića tamjana, po jedan za svakog u kući, pa ode u hram bogova zemlje. Koliku snagu imadahu ta dva mala zaštitnička kipa, koja su sedela nepomično pod niskim krovom."

"Kupovina tog parčeta zemlje imala je veliki uticaj na dalji Vang Lungov život. Posle časti da razgovara sa velikim  gospodarem kao ravnim sebi, pošto je iskopao srebro iz zida i odneo ga u veliku kuću, dođoše trenuci premišljanja i gotovo kajanja. Kada se setio prazne rupe u zidu, u kojoj je bilo njegovo zaštedjeno srebro, Obuzimala ga je želja da je opet vidi punu, Jer ipak, moraće se mnogo znoja proliti nad tom zemljom.."

"Kad jednom bogovi okrenu leđa čoveku, oni ga više ne gledaju. Rane prolećne kiše izostaše a sunce je iz dana u dan bleštalo na nebu, Nije imalo milosti prema spaljenoj i gladnoj zemlji. Voda u bari presuši, a bunar tolko opade da mu jednog dana Olan reče: - Ne smemo više da zalivamo njivu, ako želimo da deca piju vodu i starač leči ujutru kašalj. Vang Lung zajeca od očajanja:
- Svi ćemo gladovati ako polja gladuju..."

"Zemlju mi ne mogu oduzeti. Trud moga tela i plodove mojih polja, uložio sam u ono što mi se ne može oteti. Da sam imao srebro, mogli su mi ga uzeti, Da sam žitom napunio ambare, ispraznili bih ih. Ali imam zemlju i ona je moja. Gledao je preko polja ljude koji su se udaljavali i neprestano mrmljao: - Bar imam zemlju! Zemlju!"

"Ostalo im je samo da pričvrste vrata i spuste rezu. Poneli su sve što su imali od odela. Vang Lung je nosio devojčicu u nedrima, a kada vide da će stari pasti, predade dete ženi, saže se i podiže oca na ledja. Vang Lung se znojio od umora, iako je bilo hladno i duvao oštar vetar. Dečaci su plakali od zime, jer vetar nije prestajao da im udara pravo ulice. A Vang Lung ih je tešio: 
- Ne dajte se sinovi moji" Vi ste odrasli ljudi i putujete na jug. Tamo će nam biti toplo svakog dana i imačemo belog pirinča, i vi ćete jesti koliko god hoćete."

"- Kada bih imao nešto da prodam, vratio bih se na zemlju. O, da nam nije starca, išli bismo pešice, pa makar i gladovali. 
-Jedino možemo prodati devojčicu! - odgovori Olan
-Ne, dete neću da prodajem! - uzviknu.
- I mene su prodali - produžavala je ona još sporije. - I mene su prodali Hvangu da bi se moji roditelji mogli da vrate kući.
- I hoćeš li zbog toga da prodaš ovo dete?
- Da sam samo ja u pitanju, pre bih je ubila nego što bih dopustila da postane robinja! Ali mrtva devojčica ništa ne  donosi! Prodala bih je jedino zbog tebe da se vratiš na zemlju!
Prodao bih je - razmišljao je Vang Lung - da nije ležala u mojim nedrima i ovako se isto smejala. Ako je i prodam, neću za nju dobiti zlata i rubina koliko j teška. Daće mi taman koliko da stignem do kuće. Odakle ću nabaviti pare za vola, sto, krevet, stolice? Zar da prodam dete da bih gladovao tamo a ne ovde? Nemamo ni zrna da zasejemo njivu."

"Celu noć je kroz mračne ulice teglio konopce, do pojasa nag, kipteći u znoju, dok su mu gole noge klizile po kaldrmi, blatnjavoj i vlažnoj, isto kao i ljudi u mokroj noći.Vang Lung se vraćao pred zoru kući zadihan i suviše slomljen da bi mogao jesti dok se ne ispava. Preko dana dok su vojnici krstarili ulicama, spavao je mirno u najudaljenijem delu krovinjare, iza gomile slame, koju Olan skupila da bi ga sakrila."








петак, 18. август 2017.

Moj izbor: Harper Li (Ubiti pticu rugalicu)


Pulicerova nagrada 1961. 
Klasik o životu na američkom jugu u doba krize 1930. Najbolja ikad napisana knjiga iz dečije perspektive.







Citati iz knjige

"Upamti, sramota je ubiti pticu rugalicu... one ne čine ništa, osim što nam pevaju. Ne uništavaju ljudima vrtove, ne gnezde se u kukuruzu, samo pevaju. Zato je greh ubiti pticu rugalicu."


"Ali pre nego što mogu živeti sa drugima, moram moći živeti sam sa sobom. Savest je jedna od stvari o kojoj se ne odlučuje glasovima većine.''


"Nikad nije uvreda kad ti neko uputi reč koju smatra ružnom. Po tome samo vidiš kao je osoba jadna, a tebe ne povređuje.''


,,Ne mora čovek uvek pokazivati sve što zna. Nije damski. I kao drugo, ljudi ne vole da se druže sa nekim ko zna više od njih. To ih ljuti. Ne možeš ih promeniti time što ćeš ih ispravno govoriti, ali moraju sami poželeti da nauče, a ako ne žele, ništa tu ne možeš sem da ćutiš ili da govoriš njihovim jezikom.''


,,Vi znate istinu, a istina je ovo: neki crnci lažu, neki su crnci nemorallni, nekim se crnicima ne može verovati kada je reč o ženama – bilo crnim ili belim. Ali to je istina koja se odnosi na ceo ljudski rod, a ne na pojedinu rasu. U ovoj sudnici nema osobe koja nikad nije slagala, koja nikad nije učinila nešto nemoiralno, i nema muškarca koji nikad nije pogledao ženu sa pohotom.''


"Atikus je bio u pravu. Jedanput je rekao da nikad stvarno ne možeš upoznati čoveka ako ne obuješ njegove cipele i ne prošetaš u njima.Meni je bilo dovoljno i da samo malo postojim na Redlijevoj verandi...Idući kuči osetih se veoma starom, no pogledavši u vrh nosa ugledah sitne zamagljene loptice, ali ne za dugo, jer me od razrokog gledanja hvata vrtoglavica. Pomislila sam da ćemo Džim i ja odrasti, ali da nam nije ostalo bog zna šta naučiti izuzev možda algebre,"













Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...