Moj izbor - Aleksa Šantić

JESEN

Prošla je bura, tišale se strasti,

I ljubav s njima sve je bliže kraju;

Drukčije sada tvoje oči sjaju –

U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,

Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;

Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,

Kô da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,

O sebi samo govorismo dugo;

No danas, draga, sve je, sve je drugo:

Sada smo mudri i zborimo malo…

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.

U srcu našem nijednog slavulja;

Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,

I mrtvo lišće po humkama pada…

 MOJA STAZA

Gle, ja opet stojim na toj stazi dragoj

Sa koje sam nekad, razdragan i čio,

Pozdravljao nebo u večeri blagoj,

Što je na me sjala kô njen prizrak mio.

I ja snova čujem one slatke zvuke

Što ih žarka sreća u samoći budi;

Ah, ja opet vidim one bijele ruke

Kako mene grle na prebujne grudi!

Ja osjećam plamen kako slatko gori

Kada njeni poljub moje usne krene…

Ona moje ime šapuće i zbori,

A ja žudno gledam u očice njene…

Oj, varljivi snovi!… Moja stazo pusta,

Ja po tebi više neću cvijeće brati,

Nit’ ću ikad više ljubit usta slatka,

Nit’ ću svoje blago svojim blagom zvati. 

***

Napolju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim.

Ruke pod glavom, pa ćutim,

I slušam kako granjem zamrznutim

U moja okna goli orah bije.

***

Ne plačem samo s bolom svoga srca 

rad zemlje ove uboge i gole; 

Mene sve rane moga roda bole, 

i moja duša s njim pati i grca.

Mihailo Milovanović