уторак, 23. август 2016.

Moj izbor: Stevan Raičković




U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ


U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s koga puca
Vidik na moje misli najtajnije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamke
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na poso s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.


***

Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje.
Tražio sam u srpskom govoru reč koja liči na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti, bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesečine.
Ako pomakneš usne:
Školjke će zauvek pevati.
Ribe će tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)



Milić od Mačve






субота, 20. август 2016.

Moj izbor: Branko Miljković



Prva ljubavna pesma 


Žudim noć lepu kad se sanja
i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.

I dokle mesec kao zlatno
gnezdo u cvetnom granju blista
a časi slatko nepovratno
klize ko kaplje rose s lista

Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.

I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

***

PRVA POSVETA


Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume.
Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu
koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno: 
da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš
da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom,
što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je 
već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična
praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih
stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme
nadiranje sveta u prazno, dan iznutra. 






Dušan Otašević





четвртак, 18. август 2016.

Moj izbor: Rajner Marija Rilke








LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.





среда, 17. август 2016.

Moj izbor: Miloš Crnjanski



ŽIVOT
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.


****


SUDBA


Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.
Prešla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.


Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog u listu "Golub". Imao je samo 15 godina.




уторак, 16. август 2016.

Moj izbor: Mirjana Bobić Mojsilović/ Miris Beograda



Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.

понедељак, 15. август 2016.

Moj izbor: William Wordsworth



Sjaj u travi 


Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.

Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.

Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...

Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.

Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.



   Leonardo Da Vinči


недеља, 14. август 2016.

Moj izbor: Alfred De Mise

Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;

uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove

ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.

Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajnicko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.
Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećeš;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Čuj u noćnoj tami 
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se…

***
Naći misao čvrstu u bića svog dubini; 
uravnotežiti je na zlatnoj osovini, 
nemirnu, neizvesnu, pa ipak nepokretnu; 
prognati uspomene; zanosu mimoletnu, 
snu magnovenom dati, možda, obličje večno; 
istinu i lepotu voleti neizrečno 
i tragati za onim što ih u sazvuk slaže; 
slušati šta u srcu sopstven genije kaže; 
plakati, smejati se i pevati od milja, 
usamljen ići svetom, nasumice i bez cilja; 
stvoriti vrsno delo, puno plašljive čari, 
od osmeha, od reči, od uzdaha, od stvari 
koja nam za trenutak svu dušu sobom uze, 
biser načiniti od suze: 
pesnik na zemlji nema nijedne strasti dublje; 
to mu je sve imanje, život i častoljublje.


Alfred de Mise (1810-1857)










субота, 13. август 2016.

Moj izbor: Ratko Petrović




SIGURAN U TEBE


Brojao sam zvezde i talase,
čitao sam putem, gde vode tajni znaci!
Sreli se nismo, a već znalo se,
da ćemo se eto, jednom sigurno naći.

Siguran sam ja u tebe, draga.
Da tamo negde, za mene ti postojiš.
I da isto tako, pratiš tragove bez traga,
i dane do susreta našeg prvog - brojiš.

Al’ biće druga sasvim tema,
ako se nađemo, a ne prepoznamo…
Ako se sretnemo, a samo ćutimo!

Biće bolje onda, da nas nema,
da jedno za drugo nikada ne doznamo!
Da se i dalje, samo slutimo.


(c) Ratko Petrović
iz knjige
"Tri godišnja doba i smrt..."



Pablo Picasso




петак, 12. август 2016.

Moj izbor: Aleksa Šantić






VEČE NA ŠKOLJU

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom boga svog-
Ištu. Al' tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

1904.



четвртак, 11. август 2016.

Moj izbor: Milos Crnjanski


SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.
(Beograd, 1920)



MIZERA
O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
(1918)                           


среда, 10. август 2016.

Moj izbor - Jaroslav Sajfert



Pesma o smeću

Šta ostade od lepih trenutaka?
Bljesak oka, kap mirisa, 
uzdasi na reveru, dah na staklu, 
trunka suze. I tuga pod noktom.

A onda, verujte mi, skoro ništa.
Dlan dima cigarete,
poneki hitri osmeh
i nekoliko reči
uskovitlanih u kutak
kao smeće terano vetrom...

I još da ne zaboravim, 
tri snežne pahuljice
to je sve...







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...