Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;
uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.
Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajnicko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.
Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećeš;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Čuj u noćnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se…
***
Naći misao čvrstu u bića svog dubini;
uravnotežiti je na zlatnoj osovini,
nemirnu, neizvesnu, pa ipak nepokretnu;
prognati uspomene; zanosu mimoletnu,
snu magnovenom dati, možda, obličje večno;
istinu i lepotu voleti neizrečno
i tragati za onim što ih u sazvuk slaže;
slušati šta u srcu sopstven genije kaže;
plakati, smejati se i pevati od milja,
usamljen ići svetom, nasumice i bez cilja;
stvoriti vrsno delo, puno plašljive čari,
od osmeha, od reči, od uzdaha, od stvari
koja nam za trenutak svu dušu sobom uze,
biser načiniti od suze:
pesnik na zemlji nema nijedne strasti dublje;
to mu je sve imanje, život i častoljublje.
Alfred de Mise (1810-1857)
uravnotežiti je na zlatnoj osovini,
nemirnu, neizvesnu, pa ipak nepokretnu;
prognati uspomene; zanosu mimoletnu,
snu magnovenom dati, možda, obličje večno;
istinu i lepotu voleti neizrečno
i tragati za onim što ih u sazvuk slaže;
slušati šta u srcu sopstven genije kaže;
plakati, smejati se i pevati od milja,
usamljen ići svetom, nasumice i bez cilja;
stvoriti vrsno delo, puno plašljive čari,
od osmeha, od reči, od uzdaha, od stvari
koja nam za trenutak svu dušu sobom uze,
biser načiniti od suze:
pesnik na zemlji nema nijedne strasti dublje;
to mu je sve imanje, život i častoljublje.
Alfred de Mise (1810-1857)
