Prva ljubavna pesma
Žudim noć lepu kad se sanja
i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.
I dokle mesec kao zlatno
gnezdo u cvetnom granju blista
a časi slatko nepovratno
klize ko kaplje rose s lista
Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.
I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.
***
PRVA POSVETA
Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume.
Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu
koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno:
da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš
da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom,
što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je
već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična
praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih
stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme
nadiranje sveta u prazno, dan iznutra.
Dušan Otašević
