Sjaj u travi
Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.
Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.
Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.
Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.
Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...
Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.
Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.
Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.
Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...
Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.
Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.
****
Samotan sam ko oblak luto,
Što lebdeć' i breg i dol hvata,
Odjednom spazih mnoštvo žuto,
Obilje zlatnih sunovrata,
Uz jezero pod stabla skriše
Oni se s vetrom što ih njiše.
Redom, ko zvezde pune sjaja
U mlečnoj stazi što se broje,
U nizu kojem nema kraja
Uz obalu se oni roje:
Hiljade videh kako tresu
Glavama u tom vedrom plesu.
I vali plešu, al' to cveće
Nadmašuje ih plešuć' slađe:
Pesniku nema veće sreće
Nego kad takvu družbu nađe!
Gledah - i gledah - tad mi javi
Prizora tog se smiso pravi:
Jer često znaju oni meni,
Dok ležim setan, na um doći,
U jutarnjoj mi bljesnu zeni
Ozarujuć' me u samoći;
I srce tad mi radost hvata
Pa pleše usred sunovrata.
---
Kad vidim dugu grud mi jako tuče,
dok ona sja:
Tako beše kad te spazih, svete,
I sad je kad sam čovek, gle'te;
I kad star budem nek je tako,
II' nek umrem ja!
Čovekov otac to je Dete..
***
Tupe je duše ko bi proći smeo
Uz prizor tako uzvišen i mio:
Grad sada, poput ruha, nosi čari
lepote jutra: tihi leže stari
brodovi, kule, crkve, tornji,
ceo taj sklad u polja i svod što se slio;
Sve blista, sja, kroz zrak što čist se zari.
Sunce još nikad ne prosu toplinu
Tako na breg, na stenu i dol sveži;
Ne videh nikad još takvu tišinu.
***
Krupno sunce gasne,
U svoj se spokoj utapa i blista..
****
Priroda dade dušu svim
stvarima pa i meni grudi
Njom prože, zgranuh se nad tim
Što ljud'ma čine ljudi.
***
Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.
Leonardo Da Vinči
