четвртак, 27. октобар 2016.

Moj izbor: Ivan V.Lalić






STRAMBOTTI

Kad noću dišeš, ja u polutami 
Osećam kako tišina svetluca, 
Dok slušam kako pored uzglavlja mi 
Na slepom oku tvoje bilo kuca; 
I tek u zoru kapke takne san mi, 
Kad tvoj se tanji od blizine sunca: 
Već godinama u sinkopi snimo, 
A naša ljubav stari kao vino. 

Ja usnem pored tebe tek kad zora 
Zapara noktom dno neba kroz grane — 
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, 
Da li paslika vrta ili mora. 
I tako čitam noćno putovanje 
Na licu voljenome, još bez bora: 
Da putovanje svede ujutro se 
U trag na jastuku i miris kose. 
 
Kada te pitam šta si snila noćas, 
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš; 
Da l zbilja snito zaboraviš očas, 
Il zagonetku ne želiš da rešiš? 
Možda je bila pustoš i hladnoća, 
Pa zaboravom namernim se tešiš: 
Da mi je da ti mesto pesme ove 
Napišem čitak sinopsis za snove! 

Već godinama znam da nestajemo 
Zajedno: tako pisah još u dane 
Kad vreme beše val sa slanom penom 
Mladosti, svetlom strašću usijane; 
Sada sve više znam da nestaćemo 
Kao dva pozna ploda s iste grane, 
Koje zajedno strese krajem dana 
Odlučna, blaga ruka baštovana. 

Da li osećaš ovo ubrzanje: 
To prostori se sabiru u nama 
Ko med u saće; daljine se tanje 
Kao folija: iza nje je tama 
I vrv od zvezda neznanih, postanje 
Nesagledanog, crno usijanje — 
A s ove strane stanjene folije 
Pozno proleće. I magnolije. 

U disanje si moje upevana 
Ko molitva u obred. Tobom dišem. 
U rukopisu mom si upisana 
Između svakog slova koje pišem. 
Izuzmi sebe iz bilo kog dana, 
I ja ću biti izvesnosti lišen — 
A to su dani koje i ne brojim, 
Jer ne znam da li u njima postojim. 

Jednom, kad dugo bila si na putu 
Po nekom podneblju što nije tvoje, 
A nisam znao pravac ni maršrutu, 
Ni šta ti na tom putu pisano je, 
Kada po dan bi stao u minutu, 
Kad morao sam da volim za dvoje, 
Uvežbao sam vrhovnu veštinu: 
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu. 

Linije sveta vidljivog i inog 
Svetlucaju mi u tvojoj auri; 
u svetu izvan tebe ja sam inok 
U isposnici, leptir u čauri. 
U jednačini sveta mi smo binom: 
To nije reko Petrarka Lauri, 
No matrica je ista. Isti pokret. 
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat. 

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi 
Što nepoznatom telu je putanja; 
Je li to zvezda? Il svetlost što misli 
Svoju težinu tokom putovanja? 
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi 
Zbližene tačnom merom odstojanja 
Koje u svemu odgovara crti 
Što spaja žiže ljubavi i smrti. 

Kad noću dišeš pored uzglavlja mi 
Ja slušam spori pokret zodijaka 
Nad ravnim krovom, glasove u tami 
Što boji prostor između dva znaka; 
Najbliži svetu onda kad smo sami, 
Kad duša sveta šapuće iz mraka, 
Učimo mudrost druženja s tišinom — 
I ljubav naša stari kao vino. 

***


"U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan - 
I novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan..
U nesanici drugog sna je koren:
Sna koji puni, ko pustinju voda, 
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda..
Druge su noći onih koji bdiju - 
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne šume zagrcnuto piju
vazduh i vodu budućega leta.."
(Pohvala nesanici - odlomak)




Marina Abramović




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...