среда, 30. новембар 2016.

Moj izbor: Milorad Pavić/ odlomci



"Starili su od misli, ne od radosti. Znali su da ih Jevreji zovu Edomejima; oni sami zvali su se solju. Treba mnogo vremena da čovek potroši šaku soli – mislili su i bili strpljivi. Trebalo je da prođe dugo vreme – četiri do pet pokolenja dok jedan od njih nije rekao: – Najviše volim drvo koje govori;samo ono donosi dvostruki rod i može se na njemu razlikovati tišina od ćutanja. Jer, čovek sa srcem punim ćutanja i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični…Kao što se iz zrna pšenice ne vidi šta je sve u njemu zapisano, a zapisano je kakav će biti klas, kolika strnjika i koliko novih zrna donosi, tako se ni iz njegove rečenice nije moglo ništa iščitati unapred, ali je u njoj već bilo zapisano sve. 
Jer, neka oštra granica ne postoji između prošlosti koja raste i hrani se sadašnjicom i budućnosti koja, po svemu sudeći, nije neiscrpna i neprekidna, pa se negde smanjuje i nailazi u udarima (...)
(...) Jer, idioritmici ćute svak o sebi, a opštežitelji neguju zajedničku tišinu. Samci obrađuju ćutanje kao žitno polje; oru ga, otvaraju mu prostor, produžuju brazdu, zalivaju da usklasa, da dosegne što više, jer ćutanjem možeš do Boga, ne možeš glasom, ma kako se odrao vičući… A opštežitelji negujućisvoju tišinu ne usmeravaju je ka Bogu, nego kao branu isturaju prema onom delu sveta koji ne pripada njima i koji tek treba osvojiti; opkoljavaju se i ograđuju tišinom ištite se njome ilišalju tišinu na svoju divljač kao lovačkog psa. I znaju da ima dobrih i loših lovačkih pasa…"
(Predeo slikan čajem)

***

"- Kao što se Bog ogrće u tri svetlosti, tako je čovek obučen u tri znoja - pričao je moj vojnik i pokazao da nije nimalo ćutljiv.
- Može se reći i u tri kabanice, ili još ponajbolje u jednu jedinu dolamu, sastavljenu od osnove, potke i postave. Prvi znoj, ili osnova dolame koja je svakom dodeljena, to je na nas pokrojen deo zajedničke velike osnove, ili zajedničkog znoja; to je đavolov znoj, izliven u ratovima u onim događajima našeg života koji nam svima kroje kaput. To je nešto kao u knjizi njen sadržaj; izvan toga okvira počinje nova knjiga, koja s ovom nema nikakve veze. Drugi znoj, ili potka, to je onaj deo koji je načinjen prema potrebama i mogućnostima jedne porodice ili jedne loze. On se ravna prema onom prvom znoju kao svaka potka prema osnovi, svaka donja haljina prema gornjoj; ne može biti šira. U tom znoju, u toj potki leže pouka i pretnja našeg života, vezani za naše poštenje, za porodične odnose i nasleđa. To je kao u knjizi poruka, prikriveno značenje, njena tajna okrenuta dosećanju. Treći znoj, ili postava dolame, pripada samo nama, našoj intimnoj ličnosti, jer dolazi do tela; to je košulja starija od dolame, ali se spolja ne vidi, to je samo naš, to nije zajednički znoj. U trećem znoju je zatvorena naša budućnost, i on je kao u knjizi proročki glas, u njemu je zaključano predznanje o našoj sudbini. Tako je i čovek knjiga sa tri pečata zapečaćena, i teško onome ko ne zna kada se i rašta oznojio...
Iz priče Blejzer boje mora (zbirka priča Gvozdena zavesa)

***

Kako bih voleo da sam livac
Da imam radionicu zvona u 1854. godini
S one strane rajske reke
Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
Pio bih vino iz najlepšeg zvona
Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe

I boleo bi me za vas
Gvozdeni kokot na krovu livnice.
Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
Tako bih 1970. otkrio da pevac
pokazuje kradom i jedan peti vetar
Vetar sunčeve prašine
I svetlosnih odjeka zvezda.

Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
Na košavi iz Besarabije
Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
Koju nisu upecali nego ubili kamenom
Ko pticu grudvom snega u letu
Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
na ovoj istoj rajskoj reci.
Na dnu čorbe našli smo ime ribe
Koje nije za jelo ni za objavljivanje. 




Momo Kapor (Košava)





уторак, 29. новембар 2016.

Moj izbor: Isidora Sekulić




Kad je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje. Kad je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije. Pisala novele, putopise, studije i eseje, bila izvanredan stilista i prevodilac, doktorirala u Berlinu.  Bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba, govorila sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost. Njena najpoznatija dela su: "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške. 




***

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

***

"Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža više naučila nego ujutru. "

" I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir."

"Najpre unutrašnji preobražaj i čišćenje, pa onda se spolja manifestuj. Sve što znam ništa je, ja sam sebi postavila drugi cilj: neka svaki dan bude korak više u moralnom uzdizanju."

„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isprano, ranjivo, do kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je!

Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK. (Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)

Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava. 

Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija
Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak? 
Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje - to je kultura, a škola - njen začetak. Putovanje - eto vam kulture!"

***

ČEŽNJA

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.

Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!

A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.

Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.

Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.

Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.

Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.

Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.

***

Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu.
Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim.
Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most, 

meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali...", ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi. Umorna sam. Od tvog neumornog zagrljaja, šta sam stekla?
 
I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?



***

Možda je to samo izgovor za meku i finu paučinu koja se prilepila, zgusnula u ljusku — neprobojan štit.
 
Nemam vremena, a da ga imam, onda kad me snađe — pisala bih: o umetnosti ispijanja prve jutarnje kafe; o belim porculanskim šoljicama sa roza cvetićima i padu svake kapi iz mesingane džezve u njih; o metalnom poslužavniku koji nasmejana kroz dvorište do naših žalosnih vrba nosiš; o načinu na koji ga na sto od pruća spušta tvoja nežna, bela ruka; o koti na kojoj nam se susreću pogledi dok niz grla klizi toplo crnilo...
 
Možda je samo izgovor, al' već je šest. Pobeći će mi autobus. Izgoreću jezik. A jednom, jednom ću o svemu pisati.



***

... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir.


***

Čovek je mnogo puta gospodar, ali nije uvek i autoritet. To su dve različne stvari. Za gospodara, treba jasna disciplina; za autoritet, tajanstvena disciplina. Gospodariti, to je uspostaviti jedan krut odnos, smatrati za realno ono što je istovetno sa gospodarevim iskustvima. Biti autoritet, znači dejstvovati bez stalnog odnosa, samo kroz trenutne dodire. Kroz dodire koje autoritet ima, kao munja sa nebom i zemljom, istovremeno sa onim nad čim je on autoritet, i sa onim što je nad njim autoritet. Biti gospodar, to je društvena moć. Biti autoritet, to je pitanje supstance.


***

Doslednost nije crta čovekova karaktera, nego domet njegova heroizma. Potpuno dosledan je onaj ko nabrzo pogine, ili postrada za svoju veru. Čovek je od Boga stvoren kao nedosledan, jer je prolazan, jer je nomad. Čovek ne može uspostavljati, i dugo održavati stalnost stvari, niti sam ostati stalan među njima. Prorok Jeremija kaže: "u šatorima živite svega vijeka svojega, da biste dugo živjeli na zemlji, gdje ste došljaci."


***

Praštanje je visok stepen vrline. To nije pomirenje zavađenih, to je samopregorenje uniženog i uvređenog. Praštanje je veliki moralni zadatak sav na jednoj strani. Prašta onaj koji prašta bez spoljne ceremoiije mirenja, bez satisfakcije; prašta bezuslovno, ne čekajući reakciju uvredioca. Retko biva tako. A obične su dve forme. Vrsta primirja, uz razna uveravanja i gestove, pri čemu se jedna strana samohvali da je mogla i gore uvrediti. ali nije; a druga strana se samohvali da je mogla i ona vređati, ali nije. I vrsta egzekucije: ako je neko osramio bližnjeg do kraja, uzeo nad njim moć dželata, onda je žrtva obešena, a dželat u fraku i cilindru upućuje izvinjenje lešini.



***

Skoro sve, možda sve u čoveku može iz volje roditi se, i proizići, samo ljubav ne. Otuda se, u raznim oblicima, vraća misao o Božjoj milosti, i vraćaće se. Ko ljubav ima, ima oblik života, ima poziv i cilj. Ko ljubav nema, kao uklet je, ma šta drugo imao. To prokletstvo, osećanje tog prokletstva, realnost je. Realnost je pojedinih ličnih života i realnost je čitavih istorijskih epoha, kad se u sveopštem životu oseća suha bolest.



***
"Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala sam o strašnoj studi, i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.
... Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.
... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča, ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir." (Na granama mašte)









Moj izbor: Ratko Petrović




POUKA

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.



SIGURAN U TEBE 

Brojao sam zvezde i talase, čitao sam putem, gde vode tajni znaci! Sreli se nismo, a već znalo se, da ćemo se eto, jednom sigurno naći. Siguran sam ja u tebe, draga, da tamo negde, za mene ti postojiš. I da isto tako, pratiš tragove bez traga, i dane do susreta našeg prvog - brojiš. Al’ biće druga sasvim tema, ako se nađemo, a ne prepoznamo… Ako se sretnemo, a samo ćutimo! Biće bolje onda, da nas nema, da jedno za drugo nikada ne doznamo! Da se i dalje, samo slutimo.

ULICA GORKIH JAGODA

Dobrodošla, u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet! Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i Mrtvih Nadanja, stanujem ja. Svako jutro, odem do ćoška Bulevara Prevara. Tu kupim novine - "24 časa života manje". Pogledam oglase, rubrika "Nadanja", ali ništa novo... Čak se i staro razgrabilo! Oko podne, sednem u park, pokraj reke Sećanja, i gledam kako otiču nabujale misli... Popodne je moje vreme, kada ručam u restoranu "Prvi poljubac". Odmah je tu, na trgu Ironije. Pitam koji je danas dan crno-belog kelnera... (Pošto znam koji je specijalitet, kog dana na meniju...) "Koji je danas dan?!" reče kelner "Mislim gospodine, da je danas Patetični dan!" "Bože! Zakleo bih se da je danas Očajni dan! Kako prođe nedelja!" Za Patetični dan, obično je na meniju "teška Glupost, filovana s divljom ljubomorom" "Moje omiljeno!" - pomislih. "Još nešto gospodine?!" bio je ljubazan kelner. "Možda... preliv od intriga, s jednom toplom, sočnom laži!?" "Mogu li Vam preporučiti samosažaljenje uz to?!" "Ko kuva danas?!" pitah. "Đavo, čini mi se... ili Vaša bivša! Ako joj je počela smena?!" "Daj! 'Ajde!" "A, za desert?!" "Možda neki bol, u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"


BOJE

Kao kroz prizmu, jedino ja vidim tvoje prave boje. Tvoja crvena i moja plava, ista je za nas dvoje. Tvoja radosna crvena, pretvara moju sivu u zlatnu. Moja nebo plava, crta ti snove po platnu.

APRIL ( odlomak )

Plači:
Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.
Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
za tad.
I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...
Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:
Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.

NAŠ TAJNI JEZIK (odlomak)

Kad nas ne bude pod ovim nebom, nestaće i sve naše šifre, tajni kodovi... Naš tajni jezik ljubavi. A, tako smo ga tečno govorili... Ti i ja. Svi naši trenuci, otići će u zaborav. Jer ljubav nije kamenje da ostaje kao svedok. Neko će drugi, negde u Asunsionu, Rimu, Olsu, Severnom polu... Ili već tu, u ulici, govoriti isti taj jezik sličan našem. Isto tako, leptirasto lepršav, isto tako, blesavo sladak.

*

Treba mi sna
na tvojim rečima od meda i sunca. Nešto toplo za lomove rebra. Obućar za cipele begunca. Treptaj za odmor ovih očiju od srebra. Neko ko zna. Udah za davljenika. Usne za preljubnika. Molitvu za sveštenika. Treba mi neko da odleži jesenju himnu zrikavaca nepomično, sa mnom u dubini trave. Da se vulkana plaši koliko i pikavaca, da ne kuka – vidi bubice, vidi mrave.

*

Za ljubav - još da krivim sreću,
dao sam joj sve i više, probam jednu, drugu, treću jednostavno - ne miriše.

*

Krpljena ljubav
uvek negde propušta.



Momo Kapor


понедељак, 28. новембар 2016.

Moj izbor: Mihail Ljermontov



ZA***

Da se ponižavam pred tobom?
Ne! Gnev tvoj, smešak razdragani
Ne čine mene tvojim robom.
Odsad smo jedno drugom strani.

Zar ne znaš da ja neću dati
Slobodu svoju radi laži:
I tako godine potratih
Za osmeh tvoj, za tvoje draži;

I tako predugo u tebi
Ja gledah nadu mladog doba,
I sve bih omrznuo, sve bih,
Da tebe volim sve do groba.

A možda čase - ko bi znao -
Koji su s tobom provedeni
Od nadahnuća ja sam krao!
Šta si ti za njih dala meni?

Možda bi smisao s nebesa
I snaga duha poneli me
I svet bi, za moj dar čudesan,
Besmrtno meni dao ime?

O što mi tako nešto kaza
Da bićeš zamena tom sjaju;
Što mi lik odmah ne pokaza
Koji mi otkri tek na kraju!

Ja imam ponos!... drugog ljubi,
Sanjaj da sav će ti se dati,
Ma šta zemaljsko da me snubi,
Ja ničem neću robovati.

Pod južnim nebom ću se lako
U tuđem gorju kriti dugo;
No predobro se znamo! kako
Zaboraviti jedno drugo?

Daću se sav uživanjima
I svime ću se zaklinjati,
I smejaću se ja sa svima,
A ni s kim neću zaplakati;

Počeću bezočno da varam
Ne želeći da opet ljubim;
Kako za ženom da izgaram,
Kad anđeo mi srce ubi?

Bio sam rad da trpim muku,
Na svet da kidišem, da svisnem,
Samo da tvoju mladu ruku
- Bezumnik! - jednom samo stisnem!

Ne spoznah te još neiskrenu
I zlu - a dušu sam ti dao!
Da li si znala vrednost njenu?
Jesi, - ja tebe nisam znao!

1932.



KAD ONA PEVA 

Kad ona peva - glas se topi
Ko poljupci joj na usnama.

Kad gleda - ko da pogled popi
Svu modru radost neba sama;

Kad ide - sve u sklad se spaja
I reč joj, što se grlu ote -
Sve puno čuvstva, izražaja,
Sve puno čedne joj lepote.

1837.



I MUČNO I TUŽNO

I mučno i tužno, i s kim da se nevolja deli
Kad dušu obuzima seta?...
Da, želje... Šta vredi da večno i zalud se želi?...
Dok leta proleću – sve najlepša leta.

Da voliš... No koga?... Na tren ti se – ne troši snaga,
A ne može na večna vremena.
Zaviriš u sebe? – Od minulog nema ni traga,
Ni muka, ni radosti nema.

A strasti? – Ta pre ili posle ta bolest će luda
Pred razumom ostati mala;
I život, kad trezveno pogledaš okolo svuda –
Toliko je prazna i glupava šala....

1840.


Začujem li glas tvoj zvonki
Iz kog nežnost lije,
Kao ptica u krletki
Moje srce bije;

Susretnem li oči tvoje
Duboke od plavlja,
U susret im duša moja
Iz grudi se javlja,

Nekako mi drago, milo,
I plakat bih stao...
O, kako bih, kako rado
Na grudi ti pao.

1837.




Jean Negulesco





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...