Kad je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje. Kad je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije. Pisala novele, putopise, studije i eseje, bila izvanredan stilista i prevodilac, doktorirala u Berlinu. Bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba, govorila sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost. Njena najpoznatija dela su: "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške.
***
VELIKA JE STVAR ĆUTANJE
Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.
***
"Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža više naučila nego ujutru. "
" I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir."
"Najpre unutrašnji preobražaj i čišćenje, pa onda se spolja manifestuj. Sve što znam ništa je, ja sam sebi postavila drugi cilj: neka svaki dan bude korak više u moralnom uzdizanju."
„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isprano, ranjivo, do kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je!
Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih
svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK.
(Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)
Mi smo narod
nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo
jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga
što je ispod pojava.
Za onoga
koji misli,
svet je komedija, za onoga koji oseća,
svet je tragedija
Kad srce može
da preskoči liniju, zašto ne i mozak?
Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje - to je kultura, a škola - njen začetak. Putovanje - eto vam kulture!"
***
ČEŽNJA
O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko.
Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se
zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se
groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo
jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena,
večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje
gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna
polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive
časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i
mrtve vode luke.
***
Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu.
Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim.
Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most,
meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali...", ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi..
I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?
***
Možda je to samo izgovor za meku i finu paučinu koja se prilepila, zgusnula u ljusku — neprobojan štit.
Nemam vremena, a da ga imam, onda kad me snađe — pisala bih: o umetnosti ispijanja prve jutarnje kafe; o belim porculanskim šoljicama sa roza cvetićima i padu svake kapi iz mesingane džezve u njih; o metalnom poslužavniku koji nasmejana kroz dvorište do naših žalosnih vrba nosiš; o načinu na koji ga na sto od pruća spušta tvoja nežna, bela ruka; o koti na kojoj nam se susreću pogledi dok niz grla klizi toplo crnilo...
Možda je samo izgovor, al' već je šest. Pobeći će mi autobus. Izgoreću jezik. A jednom, jednom ću o svemu pisati.
***
... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir.
***
Čovek je mnogo puta gospodar, ali nije uvek i autoritet. To su dve različne stvari. Za gospodara, treba jasna disciplina; za autoritet, tajanstvena disciplina. Gospodariti, to je uspostaviti jedan krut odnos, smatrati za realno ono što je istovetno sa gospodarevim iskustvima. Biti autoritet, znači dejstvovati bez stalnog odnosa, samo kroz trenutne dodire. Kroz dodire koje autoritet ima, kao munja sa nebom i zemljom, istovremeno sa onim nad čim je on autoritet, i sa onim što je nad njim autoritet. Biti gospodar, to je društvena moć. Biti autoritet, to je pitanje supstance.
***
Doslednost nije crta čovekova karaktera, nego domet njegova heroizma. Potpuno dosledan je onaj ko nabrzo pogine, ili postrada za svoju veru. Čovek je od Boga stvoren kao nedosledan, jer je prolazan, jer je nomad. Čovek ne može uspostavljati, i dugo održavati stalnost stvari, niti sam ostati stalan među njima. Prorok Jeremija kaže: "u šatorima živite svega vijeka svojega, da biste dugo živjeli na zemlji, gdje ste došljaci."
***
Praštanje je visok stepen vrline. To nije pomirenje zavađenih, to je samopregorenje uniženog i uvređenog. Praštanje je veliki moralni zadatak sav na jednoj strani. Prašta onaj koji prašta bez spoljne ceremoiije mirenja, bez satisfakcije; prašta bezuslovno, ne čekajući reakciju uvredioca. Retko biva tako. A obične su dve forme. Vrsta primirja, uz razna uveravanja i gestove, pri čemu se jedna strana samohvali da je mogla i gore uvrediti. ali nije; a druga strana se samohvali da je mogla i ona vređati, ali nije. I vrsta egzekucije: ako je neko osramio bližnjeg do kraja, uzeo nad njim moć dželata, onda je žrtva obešena, a dželat u fraku i cilindru upućuje izvinjenje lešini.
***
Skoro sve, možda sve u čoveku može iz volje roditi se, i proizići, samo ljubav ne. Otuda se, u raznim oblicima, vraća misao o Božjoj milosti, i vraćaće se. Ko ljubav ima, ima oblik života, ima poziv i cilj. Ko ljubav nema, kao uklet je, ma šta drugo imao. To prokletstvo, osećanje tog prokletstva, realnost je. Realnost je pojedinih ličnih života i realnost je čitavih istorijskih epoha, kad se u sveopštem životu oseća suha bolest.
***
"Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala sam o strašnoj studi, i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.
... Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.
... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča, ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir." (Na granama mašte)
"Čudni su četinari.
Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju.
Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.
Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo.
To su iglice koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale.
I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je preko noći, i u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, poteklo iz srca koje se u bolu steglo.
A izjutra, kada probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavičnoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene i daleke predele."
"Znam, znam, čujem padanje lišća sa svih strana, i svugde mi je duša gde god sam jesenovala. Proleće se voli, jesen se pamti."
