четвртак, 20. јул 2017.

Мој избор: Кхалил Гибран / Пророков врт





O ЉУБАВИ

“А одвајкада је било тако, да љубав не зна колико је дубока док не куцне час растанка.”

“Кад вам љубав да знак, крените за њом, мада су њене стазе камените и стрме.

А кад вас захвате њена крила, подајте јој се, мада би мач сакривен међ њеним замајцима могао и да вас рани.А кад вам се обрати, верујте јој, мада њен глас може и да вам распрши снове, као што северац уме да опустоши врт. Јер као што вас љубав крунише, тако ће и да вас распне. Уме и да вас разлиста, али и да вас скреше.

Као што се погиње до вас да помилује ваше најтананије гранчице што подрхтавају на сунцу, tако ће и да се спусти до вашега корења не би ли гa протресла, ма 
колико се оно грчевито држало земље. Прихвата вас се као снопова жита. стреса вас да вас оголи, шросејава вас да вас ослободи од ваших љуспи. Меље вас док јој се потпуно не подате; а онда вас препушта своме светоме огњу.”
“Љубав не пружа ништа сем себе саме, и не узима ништа ниоткуд сем од себе. Љубав не поседује ништа, и није ничији посед; јер је љубав довољна сама себи.”
“И не помишљајте да можете усмеравати ток љубави, јер љубав, ако вас удостоји, ваше токове усмерава. Љубав не тежи ничему другом до ли да испуни себе.”

О БРАКУ


„Волите једно друго, али од љубави не чините стегу: радије, нека вам љубав буде као таласаво море између обала ваших душа. Пуните пехаре једно другом, али не пијте из истога пехара.Подајте хлеба једно другом, али не једите од истога комада.

Певајте и играјте заједно, и радујте се, али и пуштајте једно друго на миру, као што струне лауте не сметају једна другој иако подрхтавају од исте свирке. Подајте своја срца, али не и све ваше, јер ваша срца тек живот може у руци да држи. Заједно стојте, али не једно другом преблизу, јер и ступови истога храма стоје одвојени један од другог.“

O ДЕЦИ

“Можете им дати своју љубав али не и своје мисли, jер она имају сопствене мисли. Можете удомити њихова тела али не и њихове душе, jер њихове душе обитавају у дому сутрашњице, који ви не можете походити чак ни у својим сновима. Можете настојати да будете као она, али не настојте да их учините сличним вама.”

O ДАВАЊУ


“Дајете тек нешто мало када дајете нешто што је ваше. tек када дајете себе, ваистину дајете. Добро је давати кад се то тражи, али је боље давати и када се не тражи, давати јер се има разумевања; Ви, примаоци - а примаоци сте сви ви - не оптерећујте се тежином захвалности, да не бисте ставили под јарам и себе и онога што даје. Уздигните се, радије, са самим дародавцем, на његовим даровима као на крилима; jер имати сувише обзира према сопственом дугу, то значи сумњати у дарежљивост онога коме је широкогруда Земља мати, а Бог отац.”

O ЈЕЛУ И ПИЋУ

“И нек вам трпеза буде олтар на коме се чистота и невиност шума и долина жртвује зарад нечег што је у човеку још чистије и још невиније.”

O РАДУ

“Када радите, ви сте свирале у чијем се срцу шапутање часова претвара у музику. Та ко би од вас и хтео да буде као трска, туп и нем, када све друго сазвучно пева? А ја вам кажем да је живот одиста мрачан, сем кад постоји неки подстрек, а сваки подстрек је слеп сем кад је ту и знање, а свако знање је узалудно сем кад је ту и рад, а сваки рад је испразан сем кад је ту и љубав; а кад са љубављу радите, повезујете себе са самим собом, повезујете се и једни са другима.

А ако не умете да радите с љубављу већ само са гађењем, боље да се оставите тог посла, те да седнете покрај вратница храма, и да убирате милостињу од оних што раде са љубављу. Јер ако хлеб печете равнодушно, печете горак хлеб, који тек напола утољава човечју глад. А ако уз гунђање муљате грожђе, ваше гунђање отровом залива вино. Али ако певате као анђели, но не волите ту песму, аглушујете људима уши, тако да не чују гласове дана нити гласове ноћи.“

О ТУЗИ И РАДОСТИ

Ваша је радост ваш раскринкани бол. И оно исто врело из кога врца ваш смех, често је било препуно ваших суза. А како би и могло другачије да буде?.Није ли врч у коме вам је вино - управо онај врч који се био пекао у грнчаревој пећи? И није ли лаута што вам разгаљује дух - од истог оног дрвета што је дубљено ножем? Кад сте радосни, завирите дубоко у своје срце, па ћете видети да тек оно што вам је наносило бол може у нама радошћу да се огласи. Њих две су нераздвојне. Заједно оне стижу, те кад вам за трпезу седне једна од њих, знајте да она друга у вашој ложници спава.“

О КУЋАМА

„Камо среће да могу да узмем ваше куће у шаку, и да их као сејач расејем по шуми и пољани. Камо среће да су долине - ваше улице, а зелене стазе – ваша шеталишта, па да можете да тражите једни друге по виноградима, и да се враћате с мирисом земље у одећи.“
Саградите у својој машти сеницу у дивљини пре нo што саградите кућу међ зидинама града, јер као што се враћате своме дому у сумрак, враћа му се и онај луталица у вама, вечито далек и сам. Зар и дом ваш не сања? А док сања, зар не одлази из града у гај или на неки брежуљак? 
Ваш дом неће бити сидро, него катарка. Он неће бити блистава покожица која прекрива рану, већ очни капак што чува очи. Нећете скупити крила да бисте прошли кроз врата, нити погнути главе да не би удариле о таваницу, нити бисте се прибојавати да дишете како зидови не би напукли и срушили се.“

О ОДЕЋИ


Ваша одећа скрива много од ваше лепоте, али не скрива оно што није лепо.
И мада у одећи тражите слободу за своје тело, пре ћете у њој наћи тек амове и ланце. Камо среће да се можете суочити са сунцем уз више своје коже и мање својих хаља, јер је животни дах у сунчевој светлости, а рука је живота у ветру. А не заборавите ни то да земља ужива у вашим босим ногама, и да ветрови журе да се поигравају с вашом косом.

О ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ 

И као што усамљен лист не жути без прећутнога знања целог дрвета, тако и злочинац не може да почини зло без прећутне воље свих вас. Као у некој поворци, заједно сте се упутили ка своме божанском бићу. Ви сте и пут, а не само путници.

А када један од вас падне, тај пада зарад оних који су иза њега, да их упозори на камен о који се могу саплести. А пада и зарад оних који су испред њега, оних што, мада бржи и сигурнијег корака, тај камен нису склонили.

О СЛОБОДИ

„Бићете одиста слободни када вам дани не буду лишени брига и кад вам ноћи не буду без нужде и тегобе, и кад вас све то притисне, а ви се, упркос свему, издигнете над свим тим голи и незауздани. А ако бисте да збаците деспота са престола, постарајте се најпре да му срушите престо постављен у вама самима.
Одиста, све се креће унутар вашег бића у непрекидноме полузагрљају - оно за чиме жудите и оно од чега страхујете, оно што вам се гади и оно што вам је драго, оно чему стремите и оно од чега бисте да побегнете, све се то креће у вама као ветлости и сенке, пригрљене, у паровима. А кад сенка избледи и кад је нема више, светлост што преостаје за њом постаје сенка неке друге светлости, те тако и ваша слобода, кад се ослободи окова, и сама постаје оков за неку вишу слободу.

О РАЗУМУ И СТРАСТИ


Ваш разум и ваша страст, то су вам крма и једро ваше душе, што је кренула морем. Ако вам се раздере једро или се сломи крма, можете само бити заношени и бацани тамо-амо, или се непомични наћи насред пучине. Јер, разум, када сам влада, то је власт која намеће стеге; а страст,када јој се да маха, то је пламен што гори док сам себе не сатре.


О БОЛУ


Као што се коштица плода мора распући да би се њено срце изложило сунцу, тако морате и ви спознати бол. А ако узмогнете да се у срцу непрестано дивите свакодневним чудесима у своме животу, ваш бол вам се неће учинити мање

чудесним од радости ваше; Прихватали бисте годишња доба својега срца као што сте одувек прихватали годишња доба која проходе њивама вашим, те бисте спокојно посматрали и њиве свога чемера.Много од свога бола сами сте забрали.“

О САМОСПОЗНАЈИ

Хтели бисте да знате на речима оно што сте одувек знали у мислима.Хтели бисте да сопственим прстима такнете голу пут својих снова. A то тако и треба. Скривено врело ваше душе мора се пробити напоље и жуборећи похитати ка мору;А све ће благо из ваших бесконачних дубина бити вашим очима разоткривено. Али нека се не мери вагом то ваше незнано благо; и не истражујте дубине свога знања чакљом или виском.Јер сопствено је биће бескрајно и немерљиво. He реците, “Открио сам стазу душе,” него радије,“Сусрео сам душу што је ишла мојом стазом.” Јер душа залази на све стазе.Душа не иде неким правцем, нити пак расте као трска.Душа се расцветава, као лотос с безбројним латицама“.

О УЧЕЊУ

Учитељ ако је збиља мудар, не позива вас да уђете у кућу његовог знања,него вас радије води до прага вашег сопственог ума. Вид једног човека не може своја крила другоме да позајми.

О ПРИЈАТЕЉСТВУ

Ваш је пријатељ одговор на потребе ваше.Он је њива коју засејавате са љубављу, и коју жањете са захвалом.Он је ваше кућиште и огњиште ваше. Када се растајете од неког пријатеља, не тугујте због тога;јер оно што y њему понајвише волите, може за његовог одсуства да буде још јасније. И нек у пријатељству не буде другог циља сем продубљавања духа. Јер љубав што тражи ишта сем разјашњења сопствене тајне, и није љубав него бачена мрежа: хвата се само оно што је и некорисно.И нека оно што је у вама понајбоље - буде за пријатеља вашег;ако зна докле улеже ваша осека, нек зна и докле досеже ваша плима.Јер шта је за вас пријатељ кога тражите само да убијете време?Тражите га само да бисте то време одиста проживели.Јер, његово је да вам испуни жеље и потребе, а не вашу празнину. Јер у роси ситница срце налази своја јутра, и бива окрепљено.

О ГОВОРЕЊУ

Проговарате онда кад нисте више у миру са сопственим мислима; А у много је чему од тога што кажете мисао допола убијена.Јер мисао је птица висина и ширина, која у кавезу речи може да развије крила, но не и да полети.

Има и оних што говоре, те и без свога знања или из нехаја открију неку истину коју ни сами не знате.А има и оних што носе истину сами у себи, али је не исказују речима.У њиховим грудима дух обитава у таласавој тишини.

О ВРЕМЕНУ

Од времена бисте да начините поток на чијој бисте обали седели и гледали га где тече. Али оно безвремено у вама свесно је безвремености живота, и зна да је јучерашњица само оводневно сећање, a да је сутрашњица само данашњи сан. Но ако у својој мисли морате размерити време на годишња доба,нек свако доба окружи сва она друга, и нека данашњица обгрли јучерашњицу сећањем, а сутрашњицу чежњом.





субота, 01. јул 2017.

Moj izbor: Johan Volfgang fon Gete




ČEŽNJA
Vi venete, slatke ruže,
ne nosi vas draga sad,
vaj, cvetajte nesrećniku
kome dušu lomi jad.

Ja se setan sećam dana
kad sam bio sasvim tvoj,
i rad prvih pupoljaka
zorom hito u vrt svoj,

I pred tvoje noge baco
puno cveća, čitav žbun,
a pred tvojim ljupkim licem
osećo se nade pun.

Vi venete, slatke ruže,
ne nosi vas draga sad,
vaj, cvetajte nesrećniku
kome dušu lomi jad.





Tagore

среда, 14. јун 2017.

Moj izbor: Desanka Maksimović





ZELENI VITEZ

Dragi, prošao je kraj prozora vitez zeleni:
po vrtu su ostale njegove zelene stope.
Sada po šumama hode čežnjivo jeleni
i bela se gnezda sa četinara tope.

Kao zeleni mehuri lebdi u zraku žbunje,
nevidljiva mirisa rosa obale mije.
Lome se gorski brzaci kao ognjene munje,
a dolinske reke spavaju kao tropske zmije.

Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka
kao pod nevinom svetlošću onoga sveta.
Mirisni dah daljina pićeš iz mojih šaka,
videćeš u očima mojim osmeh prvoga cveta.

Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji
u jesen: duša mi kao ukleta davno luta.
U prvi zeleni dan srce moje osvoji,
nek bude uza te i kad na moj spusti se krov
jesenja večer žuta.






среда, 24. мај 2017.

Moj izbor: Ivo Andrić



REČI

... Reči izgledaju tako "rečite" dok stoje osamljene, nevine, i neupotrebljene; ako jedna ili druga od njih i omane, zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine; ako je neka od njih i troma, nevešta ili umorna, one ostale je vuku, tako da se njeno zaostajanje ne primećuje, i kolo igra nepogrešno dalje.
Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju, nekad manje nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju.
Pri pisanju - u srećnim trenucima, naravno! - reči se nižu same od sebe, vezuju se i odbijaju, pomeraju i premeštaju, ili potpuno brišu, dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reči, po svojoj volji i svojoj prirodi, same po sebi i samo za sebe igraju. Međutim, nije tako, nije to nikakva jalova igra ćudi ni slučaja. U rečima, kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo, kruži nevidljiv životni sok, i on je taj koji ih, kao neko unutarnje sunce, kreće i okreće, daje im boju i oblik, snagu i izraz. A čovek koji piše, on samo pažljivo prati i manje ili više vešto, manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre.
Tako reči žive, u stvari, dvostrukim životom: i same za sebe, kao takve, i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.
Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.
To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom u uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.
Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom, brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko sebe.
Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja...


Maks Ernst - Prva jasna reč



четвртак, 18. мај 2017.

Moj izbor: Dušan Vasiljev



Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.
Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.
Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...


Albert Bloh - Noć II



уторак, 09. мај 2017.

Moj izbor: Sergej Jesenjin





Sergej Jesenjin je izvršio samoubistvo vešanjem 28. decembra 1925. godine u sobi broj 5 u hotelu Angleter u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu. Imao je 30 godina i bio je već razočaran čovek, umoran od života, žena, poezije i svojih prijatelja. Pred samoubistvo je u noći između 26. i 27. decembra sopstvenom krvlju napisao jednu od svojih najlepših pesama: Doviđenja druže moj.
Jesenjinova impulsivna priroda i burni temperament nijsu mogli ni minut da čekaju da zapiše nove stihove i time se može tumačiti što je tri puta u životu, kad nije imao ni olovku ni mastilo, rasekao ruku i pisao krvlju.
Taj papirić sa niskom stihova napisanih krvlju, jedinstven u istoriji ruske i svetske poezije, uvek je pod najstrožijom zaštitom: za sedamdeset godina, videlo ga je svega petnaest istraživača. Oni svedoče da se original razlikuje od objavljenih stihova. 



"Do viđenja, druže, do viđenja. Čuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je znak predodređenja, Susret nam se u daljini nudi.
Do viđenja, bez stiska, bez glasa, I ne tuguj spuštene povije. Nije novo mrijet prije svoga časa, Al’ ni živjet, bogme, nije najnovije."






Ris. V. Šilov - Jesenjin u sobi Angletera






понедељак, 08. мај 2017.

Moj izbor: Meša Selimović


Svrha je svake knjige – da nam pokrene mozak, da nas učini mudrijima i da nas pogura da budemo što bolja verzija sebe.




„Nikad čovek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono što je prošlo. Ali zašto se budi kada mi je najmanje potrebna? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije, pa da bude bolje u ljudskom životu.“

„Kakva je to šteta i kakvo čudo što čovjek ne osjeća ni najneposredniju opasnost koja mu prijeti.“

„Nismo znali mnogo jedan o drugome, iako smo živjeli zajedno, jer nikad nismo razgovarali o sebi, i nikad potpuno, već o onome što nam je zajedničko. I to je dobro. Lične stvari su suviše tanane, mutne, nekorisne i treba ih ostaviti sebi ako ne možemo da ih ugušimo. Način razgovora među nama sveden je uglavnom na opšte, poznate rečenice, kojima su služili i drugi prije nas, zato što su sigurne, provjerene, zato što čuvaju od iznenađenja i nesporazuma. Lična boja je poezija, mogućnost iskrivljenja, proizvoljnost. A izaći iz kruga opšte misli, znači posumnjati u nju. Zato smo se poznavali samo po onome što nije važno ili što je u nama jednako. Drugim rečima, nismo se poznavali, niti je to potrebno. Poznavati se, značilo bi znati ono što ne treba.“

„Idi od mene, odvratna nemoći, zavaraš me lažnim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.“

„Njegovo lice ništa nije govorilo, nije odavalo ni srdžbu ni razumijevanje, iz njegovih usta mogla je da izađe i osuda i blagost. Docnije sam se nesigurno prisjećao da sam tada mislio kako je u strašnom položaju svako ko moli: nužno malen, ništavan, pod tuđom nogom, kriv, ponižen, ugrožen od tuđeg hira, željan slučajne dobre volje, podložan tuđoj moći, ništa od njega ne zavisi, čak ni izraz straha ili mržnje koji ga može upropastiti.“

„Odgovorio sam oštro, jer sam bio suviše napregnut, nesposoban da obuzdam nerazmišljene porive. Sve što se tada učini, obično je štetno: to je oblik glupog junaštva, samoubilački prkos bez svrhe, koji ne traje dugo i ostavlja nezadovoljstvo sobom. I zakašnjelo naknadno razmišljanje koje ničemu ne služi.“

„ …mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam a stoji pred nama, svjetluca svojom bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i na želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.“

„ …pamti, nesreća je što kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu, i svako svakome je mogući suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih: navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati“.

„Sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun pretnji.“

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sâm sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mesto i nametnute uslove.“

„ …A i sami smo krivi što smo pustili da nas taru kojekakvi hrsuzi i nikogovići. Gledamo ih s visoka, postalo nam svejedno, pa se osilili, zaboravili ko su. Ali neka, ne bismo se probudili da su bili pametniji.“

Iz romana Derviš i smrt




недеља, 07. мај 2017.

Moj izbor: Umberto Eko



O pravoj ljubavi

"Treba da naučiš kako da razlikuješ plamen natprirodne ljubavi od osećaja da se topiš od čulnog milja. To je i za svece teško.“
“Ali po čemu se raspozna koja je ljubav valjana?“ zapitah, sav uzdrhtao. “Šta je ljubav? Nema ničega na svetu, ni čoveka ni đavola, ni bilo čega, prema čemu bih gajio više podozrenja, jer ljubav prodire u dušu silnije od svih drugih stvari. Ne postoji ništa što bi toliko ophrvalo i sputalo srce koliko to čini ljubav. Stoga, sem ako nema onog oružja koje je obuzdava, duša se zbog ljubavi sunovrati u grdnu propast. A ja verujem da bez Margeritine zavodljivosti Dolčino ne bi izgubio dušu, i da mnogi ne bi, bez raspusnog i bestidnog života na Ćelavoj steni, osetili primamljivost njegovog buntovništva. Pazi, ja ti ovo ne govorim samo povodom nevaljale ljubavi koje, dabome, svi treba da se klone kao đavolje rabote, nego ti isto, s velikom bojazni, velim i o valjanoj ljubavi, između Boga i čoveka, između bližnjih. Neretko se zbude da se dvoje ili troje, muškarci ili žene, od sveg srca zavole i uzajamnu i veliku nežnost osete, želeći da vazda žive blizu, i kad jedna strana poželi, druga ushtedne. I priznajem ti da sam takvo osećanje doživeo, prema vrlim ženama kakve su bile Anđela i Kjara. Ono, i tome se može štošta zameriti, premda se dešava u duhu i za Boga... Jer čak i ljubav koja se doživljava dušom, ako nije naoružana, nego je obuzme žar, kasnije propada, ili dela bez reda. Oh, ljubav ima različna svojstva, zbog nje se duša prvo razneži, a zatim klone od nemoći... No potom oseti instinsku toplinu božanske ljubavi i krikne, i jada se, biva poput kamena što se tali u peći da se rastoči u kreč, i pršti dok je liže plamen...“
“I to je valjana ljubav?“


петак, 05. мај 2017.

Moj izbor: Sergej Jesenjin


Poemu Crni čovek Sergej Jesenjin je pisao poslednje dve godine svog života. Prvi put je štampana tek posle njegove smrti, 1925. godine. Postojalo je nekoliko verzija ove poeme, ali mnogi smatraju da je ona koju je recitovao svojim prijateljima bila mnogo tragičnija od konačne koja je objavljena. Tako i Maksim Gorki piše da kada je Jesenjin recitovao jednu od prvih verzija Crnog čoveka bio duboko potresen i plakao.




CRNI ČOVEK


Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.
Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nadamnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!
„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.
Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“
„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“
Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.
***********************
Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dodje ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši i glavu – alkohol.
Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.
A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.
„Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati –
Ne videh nikoga dosat
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.
Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je „bona“.
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći „ona“,
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?
Ah volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne –
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.
Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi…
I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.“
„Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska.“
Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.
******************
Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam…
I parčad ogledala…





Moj izbor: Antonio de Melo


Antonio de Melo je bio Indijac, jezuitski sveštenik i psihoterapeut. Takođe se proslavio i kao pisac. Rođen je u Bombaju 1931. godine, a preminuo je 1987. godine. Napisao je nekoliko knjiga o duhovnosti. Držao je javne govore i trudio se da ljudima otvori oči kako bi postali svesni sebe i vrednosti postojanja.






Damari u srcu

"Tragalac je osetio snažno lupanje u svom srcu. “Ko je?“ uplašeno je upitao.
“Ja sam, Istina.“
“Ne budi smešna“, uzvratio je. “Istina govori ćutanjem.“
I to je, na njegovo veliko olakšanje, uklonilo šum.
Ono što nije znao je da su ti udarci damari njegovog srca ispunjenog strahom.
Istina koja nas oslobađa gotovo je uvek istina koju ne želimo da čujemo.
Zato, kada tvrdimo da nešto nije istina, to najčešće znači da nam se ne dopada."

***
"... istina zahteva onu retku osobinu ljudske duše: otvoreni duh i neukroćeno srce...
Samo kada nam je dosta, kada nam je svega dosta, otvara se izlaz.
Zašto se ne usredsredite na sadašnjost, umesto da se nadate boljoj budućnosti?

Sreća nije u onome što posedujemo, već u onome što jesmo.
Usamljenost se ne leči druženjem sa drugim ljudima, ona se leči kontaktom sa stvarnošću. Okrenite se pravim stvarima, izvucite se iz gužve i vratite se prirodi – stupite u dodir sa drvećem, travom, kamenjem, životinjama i pticama, sa morem i oblacima, sa nebom i zvezdama..
Mi se ne plašimo nepoznatog. Ne možemo se bojati nečega što ne poznajemo. Mi se u suštini bojimo da ne izgubimo ono što nam je poznato. Eto čega se bojimo.

Bog skriva stvari tako što ih stavlja pred naše oči.
Ne spavaju svi kojima su oči zatvorene, niti vide svi oni kojima su oči otvorene.
Ljubav leči svakog – i one koji je primaju i one koji je daju.


Matis - Srce








Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...