Kad se meni plakalo,
Vas nigde nije bilo,
Ni glasa vašeg ni pisane reči
Koja za nuždu teši.
Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.
Eto, to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.
***
(Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.) ''Prokleta avlija''
***
Naš čovek ne ume da se lako i pravovremen o zaustavi ni pri usponu ni pri padu.
Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.
Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podneti , u dobroj meri zavisi od nas.
Čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima rešenosti da se bori i borbom održava u životu.
Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže.
U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije mrzeti.
Često u životu uspeh je ono što čoveku lomi vrat.
Svi pravi životi su lijepi i teški.
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Samoća je raskoš bogatih duhova.
Biljana Vilimon (Niti)
