ПЕСМА
ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН
Више
ми нису потребне речи, треба ми време;
Време
је да сунце каже колико је сати;
Време
је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко
лоше живи зар може јасно запевати!
Веровао
сам у сан и у непогоду,
У
две ноћи био заљубљен ноћу
Док
југ и север у истоме плоду
Сазревају
и цвокоћу.
Сањајући
ја сам све празнике преспавао!
И
гром је припитомљен певао у стаклу.
Не
рекох ли: Ватру врати на место право,
А
пољупцу је место у паклу.
И
хлебови се под земљом школују;
Ја
бих се желео на страни зла тући;
Па
ипак, по милости историје,
Повраћајући
и ја ћу у рај ући.
За
пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљене
у све што пева и шкоди.
Док
ми звезде колена не нажуље
Молићу
се побожној води.
***
Reci mi nesto
što je šuma
Reci mi nešto
što je more
Ko
zna šta je to što treba reći
Bos
i gorak potucaš se od reči do reči
Vatra gorča od dima
Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena
Ali ako budeš hteo
Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik
Jer pesma se ne piše ona se živi
Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima
Todor Stevanović
