Moj izbor: Branko Miljković

Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama. 

 To što te vidim je l' moja il' tvoja moć ... ? 

LAUDA

Najlepše pevaju zablude. O, vali,

Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.

svi puze il lete, al malo ko brodi

gordijim morem opasnoj slobodi.

Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.

Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta!

Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta

lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je

da zemlju zemljom ljubiš vek ti je,

al ako je u oči poljubiš nek ti je

prozračan poljubac ko prazni kristali. 

***

Izgubljena za one koji žive 
na drugim rekama. Kada nema sunca 
slična je suncu. U zaborav sliva 
ovu vodu koja zvezde bunca. 
Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud 
da bude ptica nad prazninom i svud; 
samo je vodo-pad dok ptice padaju 
u svoju pesmu koju ne shvataju. 

Pitam njeno sunce koliko je sati 
Pitam joj obale kuda me to vode 
Pitam njene ptice kako da se vratim 
Pitao bih reku ali reka ode. 

Znam je mada me tada nije bilo. 
Videh neizrecive silaske svetlosti 
u njene vode i u moje kosti. 
Dan nam je uzrok noći, padu krila. 
Cvet umesto lampe unosim joj u noć 
prostor po meri moga srca i moć 
reči koja zadržavajući razdaljinu 
ostade u podsvesti gde bol svaki minu. 

Pitam njeno sunce koliko je sati 
Pitam joj obale kuda me to vode 
Pitam njene ptice kako da se vratim 
Pitao bih reku ali reka ode.

***

Draga,
Dajmo oči vodoskocima plavim
Da ih bacimo visoko u nebo.
Noću,
Proklijaće zvezde pod
Trepavicama. Ali nećemo reći
Ni jednom ogledalu koliko smo lepi.
Držaćemo se za ruke
I gledaćemo jedno u drugo slepi.

***

"Ne boj se reči
Nije to ništa
Al ipak pazi
ne ljubi prošlost u ruku."

***

"Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini."

***

"On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade..."

***

"Ćutim...

Možda u tom ima više kaza.

Ćutim.

Govoriti ne smem.

Jer rečima-šiframa stvari,

Ljubav iskazati ne umem.."

***

Sve je nestvarno dok traje i diše; 
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše 
I cveta, a cveta već odavno nema: 
Bespućem do nade pesmu mi priprema, 
Kad izdan još volim onu koja spava. 
Uspomeno zlatni praže zaborava!