NI BOGOVA NI
MOLITAVA
Ni bogova ni molitava!
Pa
ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitveni šapat u sebi.
To se moja
stara i vječno živa želja
javlja odnekud
iz dubina
I tihim glasom
traži malo mesta
u nekom od
beskrajnih vrtova rajskih,
gde bih
najposle našao ono
što sam oduvek
tražio ovde:
Širinu i
prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna
daha.
***
UTEHA SNOVA
Oni što robuju danju
Ni noću ne
nalaze sna.
Ne seća se čovek
Onoga što bi hteo,
Nego kroz jezu
ćelija.
I noć,
Tamne makaze
škripe
I sablasna odela
kroje.
Od mog života ništa nije moje.
Nemir u kome
drhtim
Jedino je što
osta – neki sati tuku!
A sve ostalo
posta
Tek mala, stara
priča
O jagnjetu i
vuku.
Samo kad zora sviće
– ko zna procese
tela!
Kô neko vrelo
piće
Što zanosi i
krepi,
Kratak san
poteče, i zanos nerazumljiv:
Da su sva čuda i
tajne bez imena i znaka,
Istine bez
svedoka,
U meni sačuvane.
I još, pokatkad, dok spavam,
Dođe dah dalekih
mora,
Topla ćilima,
voća,
I raskoši
nepoznate.
(1916)
***
I MISLIM…
I mislim: kako je dobro što smo
stvoreni ovakvi,
Što smo
siromasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg
privlačnog za ostale ljude;
I što možemo
(besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i
oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro
ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i
bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog.
Pa i kad ne
uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i
sažaljenje.
***
ŽEĐ
Ostadoh
te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo,
iz tuđega vrela.
To je bilo davno
-
Svaka mi je staza
danas obasjana
Suncem i
ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela
žeđ moja sad pije,
Al` mira ne
nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi
ostavila nije.
***
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se
vratiti.
Nisi ptica ni
leptir obalom što leti,
Kad nema mostova
uzalud je čeznuti,
Uzalud je
shvatiti, uzalud je hteti.
***
Kad bi
žensko srce bilo milostivo,
Kao što kažu
da je,
I kao što izgleda ponekad,
Ponekad,
Ne bi Sabit bio
Izgubljena suza, ludo bačen kamen,
Jadnik i siroče,
Kao što izgleda ponekad,
Ponekad.
"Lagana magla i blijedo
nebo
i puno želja
A poljem, kud je
polegla trava
Ko dašak nečijeg
sna da leži
tanana rosa.
Noćas je tu
prenoćila jesen."
***
"A u
meni ko ranjen soko,
Melodija se
jedna diže
O visinama, gde
je sveže
I svetlo i čisto
i široko."
***
Vidik se
tanji, biva svetliji
I, od svetlosti,
sve više – neproziran.
Sve brže i bliže
dolazi trenutak
Kad neće više ni biti vidika,
Jer neće biti ni očiju
Koje ga gledaju.
***
"Ko
će znati vremenu kraj, vetru put,
tišini ime.."
"Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se
pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom."
Ljubica Cuca Sokić
