Rastali
smo se i sišli iz grada.
Kao
dve suze, kad naporedo kanu,
sa
naboranog lica.
Na
vodi su nas čekale lađe.
Tvoja
ode prva.
Moja
je obilazila ostrva.
Sedeo
sam poguren i crn, pust,
kao
Mesečeva senka.
***
PUTNIK
Idem
slobodno,
niko mi
nije odneo,
da
ljubim, tužnu noć.
Raširim
ruke, ali ne u zore
nego u
more i noć.
Osmehom
ulazim, stigo ma kud,
u tužne i
bolne jave.
Kad
volim, meni i gresi svud
nebesa
pletu,
oko
radosno pognute glave.
Ostavljam
bolnim osmehom san,
da prođe
i ode i mre.
Ljubav je
put beskrajan
na kom je
dozvoljeno sve.
Ne žalim
ni tebe ni sebe ja,
i smešim
se na daljine.
Umor mi
samo u očima sja,
i sve što
ištem od tebe
to je:
časak-dva
tišine,
tišine.
Jegerndorf,
1915.
***
Došlo je doba
da nam
duša sve lekove zna,
i nikog,
nikog ne treba,
ponosna
beskrajna.
***
U crnom
dugom svilenom plaštu
po svetu
bludim.
I svud gde stignem
šapatom budim
bolan osmeh, suze i maštu.
***
Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim
i
otresam članke, smehom prelivene,
ali,
polako, tragom svojim, slutim;
tišina
će stići, kad sve ovo svene,
i mene,
i mene
