KORACI
Koraci tvoji, kad se rode
iz moje ćutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaleđeni.
Kako su blagi, uzdržani,
o, čisto biće, senko draga!
Bogovi!… sve što me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!
Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
već spremaš biću što te čeka
u mojim mislima duboko, -
zastani, preslatko stvorenje
sto i postojiš i ne postojiš,
ne hitaj s nežnim ispunjenjem
ka onom čiju čežnju pojiš,
Jer ja sve ovo vreme dugo
živeh od toga što te čekah,
i srce mi ne beše drugo
osim koraka tvojih jeka.
Pol Valeri
Rene Magritte
