Moj izbor: Vislava Šimborska

Kad je prijatno veče, posmatram nebo.

Ne mogu da se načudim

koliko je tamo tački gledišta.

ŽENSKI PORTRET

Mora da bude po izboru.
Da se menja, ali da se ništa ne promeni.
To je lako, nemoguće, vredno pokušaja.

Oči ima, ako treba, jednom plave, jednom sive,
crne, vesele, bezrazložno pune suza.
Spava s njim, kao prva na koju naleti, jedina na svetu.
Rađa mu četvoro dece, nijedno, jedno dete.
Naivna, ali najbolji savet daje.
Slaba, ali izdržljiva.
Nema glavu na vratu, ali imaće.
Čita Jaspersa i ženske listove.
Ne zna čemu služi taj zavrtanj, ali sagradiće most.
Mlada, obično mlada, još uvek mlada.
U rukama drži vrapčića slomljenog krila,
svoj novac za daleka i duga putovanja,
sataru za meso, oblog i čašicu rakije.
Kuda tako trči, zar nije umorna?
Ama nije, samo malo, mnogo, ništa ne smeta.
Ili ga voli, ili se uzjogunila.
Na dobro, na zlo i na milost božiju.


MALO O DUŠI 

Duša se ima. 
Niko je nema neprekidno 
i zauvek. 
Dan za danom, 
godinu za godinom, 
može se živeti bez nje. 
Ponekad samo u ushićenjima 
i strahovima detinjstva 
gnezdi se na duže. 
Ponekad samo čudeći se što smo stari. 
Od hiljadu naših razgovora 
učestvuje u jednom, 
i to ne obavezno, 
jer više voli da ćuti..
Od materijalnim predmeta 
voli satove s klatnom 
i ogledala, što revnosno rade, 
i kad ih niko ne posmatra. 
Ne kaže odakle dolazi 
i kad će ponovo nestati, 
ali očigledno očekuje takva pitanja. 
Čini se: 
kao što je ona nama, 
i mi smo njoj za nešto potrebni. 

***

Hvala ti, srce moje,
što ne oklevaš, što se trudiš
bez laskanja, bez nagrade,
već zbog urođene vrednoće.
Imaš sedamdeset zasluga u minutu.
Svaki tvoj grč je
kao otiskivanje barke
na pučinu
na put oko sveta.

Hvala ti, srce moje,
što me često
vadiš iz celine
čak i u snu posebne.
Paziš da se skroz-naskroz ne presanjam,
skroz-naskroz,
za šta nisu potrebna krila.

Hvala ti, srce moje,
što sam se opet probudila,
i mada je nedelja,
dan odmora,
pod rebrima
odvija mi se uobičajeno pretprazničko kretanje.

Pablo PIcasso