четвртак, 02. фебруар 2017.

Moj izbor: Margerit Jursenar / Hadrijanovi memoari


Margerit Jursenar (08.06.1903 - 17.12.1983) je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom.



HADRIJANOVI MEMOARI

"Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji  život...”

“Ne volim kad neko misli da može da računa sa mojom željom, da je predvidi, a ja da se mehanički prilagođavam onome što on misli da sam ja odabrao."

“Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige.”

“Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane.”

"A kad je u pitanju posmatranje samog sebe, na to primoravam sebe ako ni zbog čega drugog a ono da bih se sporazumeo sa tim čovekom.”

"Ono inteligencije što imam koristim da sagledam iz daleka i sa što veće visine svoj život, koji onda postaje život nekog drugog...”

"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u pretskazanju, u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode. Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."

"Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu  sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali rečeno na grčkom jeziku."

"Naša je velika zabluda što pokušavamo da od svakoga posebno izvučemo vrline koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima."

"Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa pripada vrsti, a ne polu."

"Prisnost tela koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha vezana jedno za drugo."

"Imati pravo pre vremena znači ne biti u pravu."

"Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom s kakvim drugi biju bitke."

"Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo ponovnog susreta posle dugog rastanka, zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene."

"Položaj žena je određen čudnim običajima:one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane."

"Graditi, znači sarađivati sa zemljom: staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni koju predstavlja život gradova."

"Više sam voleo da lutam po mraku nego da se služim slabim svetiljkama."

"Većina ljudi koji u istoriji nešto znače imala je osrednje ili gore izdanke: oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase."

"Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli."

“Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.”

Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...


***

Ista kiša latica ne prosipa se nikada dva puta na istu ljudsku sreću.




Hadrian and Antinous 




Moj izbor: Meša Selimović







U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.


Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio,
nisam ni sad
izgubih se u traženju.



U lutanju, u snovima
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća
u snovima, u lutanju.



U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.












Moj izbor: Hajnrih Hajne





Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.


I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uz'o!
Daj se i ti rasplini,
stara, samotna suzo!


***

Kao cvetak si ljupka,
I lepa, i čedna ti;
Gledam te a u u dušu
moju se seta svi.

I dođe mi da ruke
Sklopim vrh temena tvog
Moleć da čednu, lepu,
Ljupku te očuva bog.

1847.







Elena Schlegel
  • 0

Moj izbor: Dobriša Cesarić







Kakvi to glasovi čuju se u mraku,
Nad noćnim poljem, visoko u zraku? 
Ko li to pjeva? Ah, ništa, sitnica: 
Jedna u letu poludjela ptica. 

Nadlijeće sebe i oblake trome, 
S vjetrom se igra i pjeva o tome. 
Svu svoju vjeru u krilima noseći, 
Kuda to leti, sto bi htjela doseći?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno da se u njem grije. 
 Ko li te posla pjevati u tminu?
Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica. 
 Pjeva o vjetru što je svu golica.
A kad je umor jednom bude srvo,
Neće za odmor nać nijedno drvo.



Paul Klee



  • 0

Moj izbor: Momčilo Nastasijević




MISAO


Tišinom čudno 
sve mi zasvetli, - 
krilata pohodi me ona. 
Nerođenih zora 
zapoju mi petli; 
sa dan iskon-mora 
potonula, čujem, bruje zvona. 


Raduj se, 
svemu si spona, 
pokoji u tebi svi žive. 
I duša 
tuzi što sklona; 
i prazninom što 
dani zasive, - 
u pohode to sprema ti se ona. 


I čudom, 
u neprohod me spletu, 
putanje isprave se krive; 
i radosnica suza 
orosi me kam. 


I kroz golet me, u mahu, 
dah zastruji aprila. 
u samoći to
ne ostadoh sam: 
tajno je kroz potaje moje, znam
noga njena bila. 


I nespokoji 
u pokoj svi ožive. 
Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete. 
Blage od srca srcu
vesti polete. 


Mreži to, i pauku, 
zloslutno što je plete, 
prisniva se svila. 
Duši to, 
svetli za let, 
tajno izrastaju krila. 


Tišinom čudno 
sve mi zasvetli, - 
krilata pohodi me ona. 
nerodjenih zora
zapoju mi petli; 
sa dna iskon-mora 
potonula, čujem, bruje zvona.




Aleksandar Tomašević




Moj izbor: Aleksa Šantić







Ljubim li te, il' su glasi
Pjesme moje pusta varka?
Ja te ljubim, srpsko čedo, 
Iz ljubavi ognja žarka. 
Zori, kada jutrom sviće 
I purpurni plašt svoj širi; 
Lahoriću, kad nestašno 
Kroz ružice male piri; 
Zvjezdicama, tihom noći 
Kad pojezde u visini; 
Slavujiću, kada sjetan 
Priželjkuje u tišini;
 Potočiću, bistrom vrelu, 
Neka gorom, doljom glasi; 
Čistoj rosi, što krunicu 
Mirišljavog cvijeća krasi; 
I tičici, kad pjevuši 
Vijući se lakim letom; ­
Svemu velim da te ljubim 
Vjerne duše vatrom svetom. 
1887. 






Milan Konjović




Moj izbor: Desanka Maksimović







NE BOJ SE


Ne boj se, to je kao da list padne pod granu, 
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu, 
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem iščezne lako mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola, 
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.





                                                                     Edvard Munch






Moj izbor: Nikolaj Zabolocki




– To što si navikao svaki dan da gledaš, to, po čemu kliziš svojim naviknutim, ravnodušnim pogledom – zapravo nije svakidašnje, obično, uobičajeno, već puno čari, bogatog unutrašnjeg sadržaja, i u tom smislu – tajanstveno. Evo, ja skidam koprenu sa tvojih očiju: pogledaj svet, radi u njemu i raduj se što si čovek!

Eto zašto nisam pesimista (1957)


NA ZALASKU


Kad teškim izmučen radom,

Plamen moje duše utrne,

Uveče prošetam s mrzovoljom,

Kroz uništene brezove šume.


Na zaravni prekivenoj svilom

Boja rozih i zelenih,

U neredu stajali su skladnom,

Redovi stabala srebrnih.


Kroz neveliko rastojanje

Između stabala, kroz listove,

Senku je pružalo preko trave,

Večernjeg neba blistanje.


Umornog zalaska bio je čas,

Čas umiranja kad pada,

Tuge najteži talas na nas

Zbog nesvršenog rada.


U čoveku dva su sveta:

Jedan, koji on sam stvori,

Drugi, još od davnih leta,

Mera naše snage tvori.


Tu velika nesrazmera vlada,

Jer i pored svega interesa,

Brezik kraj Kolomne sada

Još ne liči na moja čudesa.


Duša je u nevidljivom lebdela

I priča prepuna svojih,

Pogledom slepim je pratila

Prirodu što oko nje stoji.


Možda, tako, i misao gola,

Bačena nekad u duboku tmušu

Sama u sebi sva iznemogla,

Ne oseća moju dušu.


1958.







Stihovi 2


Movement-Action

"Postoje talasi između ljudi, 
mene su preplavili njegovi. 
To su nevidljivi, moćni krugovi
koji putuju od njega ka meni. 
Od njega se šire,
kao kad baciš kamen u vodu 
pa se nabori rasplinjuju po površini. 
U meni se sljubljuju. 
Kao latice ruže.''


"Moje ptice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med,
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led."

Djura Jakšić


"Blizo do neba je gora čarna,
Ne treba orlu tek jedan let
Samo da pusti krila nemarna - 
Prezro je - davno prezreni - svet."

Djura Jakšić (Orao)


"Ja prepuštam staze cveća,
kojima je noga meka,
nek po cveću žene gaze,
a trnje je za čoveka." 
Djura Jakšić


"…Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas.
Al’ kakav glas?…"

Djura Jakšić




"Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada,
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli."
Jovan Dučić


"Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;

I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vređa i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći."

Jovan Dučić


"Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada,
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,"
Jovan Dučić


"Niti smrzlo zvono čas da kucne koji,
Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji,
Pokazujuć tako sred doline neme
Sat, kada je najzad umrlo i vreme.
Jovan Dučić


"Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna 
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja; 
Samo si lepota koliko si tajna; 
I samo istina koliko si žudnja."

Jovan Dučić


"Ja nisam gledo nebo noći bajne,
Ni zlatna jata na njegovom visu,
Nebo mi bjehu tvoje oči sjajne
Gdje nikad zvjezde umirale nisu..."
Aleksa Šantić


"Moja duša od detinjskih dana 
Stremila je u burnome letu 
U predele zanošljivih strana 
Nekom čudnom, nepoznatom svetu, 
Gde radošću sve živo miriše 
I večitom harmonijom diše. "
Vojislav Ilić


"Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag …
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova." 

Miloš Crnjanski


"Život snijem,
a snom živim.

Srce krijem,

srce krivim

što ne živim,
što još snijem.."
Meša Selimović


"Duša je od tebe sjetna,
bez tebe joj lijeka nije:
ah, kako li ime ti je,
o, ti ružo, tajno cvjetna?"
Oton Župančić


"Katkada noću u tišini slušam:
Treperi prostor, radja se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
po volji Boga, slavuja i guja.."
Ivan V. Lalić


"U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan - 
I novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan..
U nesanici drugog sna je koren:
Sna koji puni, ko pustinju voda, 
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda..
Druge su noći onih koji bdiju - 
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne šume zagrcnuto piju
vazduh i vodu budućega leta.."

Ivan V. Lalić (pohvala nesanici)

"A čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći šta li to ubijam, 
šta li budim?"
Momčilo Nastasijević

"Ala su nam srca blizu!-
Slusaj, draga, tisina je,
Po kucanju rekao bih,
Zakleo b' se jedno da je.
Oh, kako bi bila prazna,
Jedno drugo da ne cuje!
Dvoje grudi, dva su srca,-
Jedno drugo dopunjuje."

J.J. Zmaj

"Pođem, klecnem, idem, zastajavam, 
Šetalicu satu zadržavam, 
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti, 
Zborim reči, reči bez pameti..

Zmaj


"Nebo je tako vedro,
ponoć je tako tija,
al' moje srce nije -
želja mi želju vija."

Zmaj


















"Taj divni, taj neulovljivi humor!
 Ide zemljom, a senka mu nebom. 
Glas mu govori belo,
a odjek mu odgovara crno. 
Stopalo mu je okrenuto unapred, 
a trag unazad."
Vasko Popa


"A ja sam isti.
Srcem još sam isti.
Cvatu u licu oči, ko različak u raži.
Prostiruć stihova rogoz pozlaćeni,
htio bih da vam svu nježnost iskažem.."
Sergej Jesenjin


"I sva svetlost uma pa i mudrost sama
bez svetlosti ljubavi nisu nego tama.
Divna je lepota pesme, ruže i vina,
no, kad nema žene sve je to praznina."
Hafiz


"Sretnem li te u ovim godinama od lutanja,
kako da te oslovim? Suzama, il' zidom ćutanja?"
Džordž Gordon Bajron


"Što srce ti zaborav preli?
Što duh tvoj da me obmane?
Ako se ikad ja i ti na svetu još sretnemo,
kako ću pozdraviti tebe?"
Džordž Gordon Bajron


"Samac ja sam, sam do Boga
Sad na svijetu: tko je kriv,
Da ne marim ni za koga,
Kad ni za me nitko živ?
Naviko na tuđu hranu,
Znam da bi me  za koj’ čas
Da se vratim k svomu stanu
Ugrizao i moj pas."
Džordž Gordon Bajron


"Danas bih mogao pružiti ruku
niz ukrštenice zbunjenog srca
i dotači zlatnu ribicu."
Borhes


"Prskali su dani kao vrela,
moj se život kotrljao dalje..
Ali otud gde se sagorela,
svakog jutra sunce sjaj svoj šalje."
Vasilij Simonenko


"Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more
A između pun mesec plavi.
Ti si večito spokojna
Ja sam bez počinka trajno
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se srećemo stalno.."
Tagore

Ja ljubim svoga bića tamne sate,
kad ćutila istražuju dubinu;
ko stara pisma, oni tada plinu
i moj mi život već proživljen vrate,
u legendarnu potisnut daljinu.
Rilke


"Moje pesme
Stidljivo kucaju na tvoja vrata
Da se pred tobom poklone:
Hoćes li mi otvoriti?"

Herman Hese


"Ja jelen a ti srna,
ptica ti a drvo ja,
sunce ti a ja sneg,
ti si dan a ja san."
Herman Hese


"Ili predji reku, 
ili teci rekom, 
ne možeš biti
i reka i obala"
Enes Kišević


"Mirnoću mi dajte,
da svu snagu stečem, 
da iz srca dadnem
sav bol i sav ponos,
i kad ih izrečem
ko list sveo padnem."
Milutin Bojić


"O, misliš li, možda, postoji Lepota
daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života, 
očajno je kličeš svojom grubom vikom,
a vreteno svoje Parka kad razmota,
smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom
neznane Lepote.
Čuj, u tebi sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje."
Milutin Bojić
















"Hodi. Ostavi sve što je za nama.
Neka naš susret pokrije minute,
velike misli po kojima ćute."
Vladislav Petković Dis


"Nad zemljom je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tom času meni se učini, Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči."
Vladislav Petković Dis


"Sa mnoštbvom koje žuri, luta, 
idem i ja sredinom puta.
A svakog mi se čini trena
da hodam rubom, kao sena."
Stevan Raičković


"Nije li u nama više, jade od sveg ljući,
nego što slutimo sanjajući,
nego što doživljujemo umirući, 
nego što iskažemo pevajući."
Vilem Zavada



"Zbirka poezije i burence vina,
komad suva hleba – nema tišina,
a ja i ti sami - oko nas pustinja,
to je carstvo, a ne kruna od rubina!"
Omar Hajam


"..Pamtim dobro:
iz svake stvari raste obla mesečina.
Sastaviću šake u krug
kao čašu
i popiću mesečinu mesto vina.
Ja sam malo pijan (ali od suza).
Jedna suza raste u mom srcu kao planina.
Sutra ću se probuditi.
Sada gledam:
iz svake stvari raste obla mesečina.
Stevan Raičković (Stvari i mesečina)


"Nisam te videla mesec dana ravno,
i ništa. Sasvim sam čvrsta duha.
Ćutljivija sam možda, lice mi je tavno.
Ali znači – može se živeti bez vazduha."
Marija P.Jasnoženska (Ljubav)


"Al' što da ne traju prividne ti čari,
Na veselje srcu kome gode laži?
Ravnodušnost tvoja il' glupost, šta mari!
Zdravo, Masko lepa! Ljubim tvoje draži!"
Charles Baudelaire


"Možda će budućnost opet da pokuša
da mi vrati sreću što osta bez nade!
Možda, u gomili, neka strana duša
shvata moju dušu, i utehu znade!…"
Alfons de Lamartin


"Jednom ću - brbljivi mudrica-
dok sahnu snežni nameti,
u Moskvi, od snežnih ulica,
jdnom ću sići s pameti."
Josif Brodski


"Evo zima je - 
ostavlja peta za sobom trag.
Dok se vani u drvenoj tvari ledi,
tek po putniku pozna se kućni prag."
Josif Brodski



"Ko se odaziva meni kroz drveće?
Da l ti, što si se i ovog proleća
setila našeg prohujalog doba,
svih naših briga i naših tegoba
i tumaranja kroz daleku tmušu –
Ti, koja si mi progorela dušu?"

Nikolaj Zabalocki


"Izmedju stabala, kroz listove, 
senku je pružalo preko trave,
večernjeg neba blagostanje.."
Nikolaj Zabalocki


"Zabranjeno je plakati, a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena."

Pablo Neruda


Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.
Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkat
i.
Dobriša Cesarić 


"Sklupčala si se u meni u tmulo, nemušto, jao.
Ne znaš da li da siđeš među školjke mi, ponor duboko,
il' da iscvateš u nebo – da budeš zvjezdani bokor.
Crniš se, pjesmo, u meni ko mjesec neizgrijao."
Skender Kulenović


"Crna kao ponoć, zlatna kao dan,
Maćuhica ćuti ispod rosne vaze,
U kadifi bajne boje joj se maze,
Misliš: usred jave procvetao san!"
Skender Kulenović


"Mreži to, i pauku,
zloslutno što je plete,
prisniva se svila.
Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila." 

Momčilo Nastasijević


"Tišinom čudno
sve mi zasvetli -
krilata pohodi me ona.
nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona."

Momčilo Nastasijević (Misao)


"Raduj se, 
svemu si spona, 
pokoji u tebi svi žive. 
I duša 
tuzi što sklona; 
i prazninom što 
dani zasive, - 
u pohode to sprema ti se ona." 

Momčilo Nastasijević 


"I kroz golet me, u mahu, 
dah zastruji aprila. 
U samoći to 
ne ostadoh sam: 
tajno je kroz potaje moje, znam, 
noga njena bila." 

Momčilo Nastasijević 














Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...