Moj izbor: Vladeta Jerotić

Čovek istinske hrišćanske skromnosti, smirenja i znanja. Blistav um.

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

„Ljudi su kao neki majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Takav je sastav ove vasione: ukoliko je jedna stvar dragocenija, utoliko je skrivenija.“

"U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti."

„Ljudi su kao neki majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Takav je sastav ove vasione: ukoliko je jedna stvar dragocenija, utoliko je skrivenija.“

„Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

***

O kad bi mogao videti unutrašnju krasotu stvari!

O kad bi mogao videti unutrašnju svetlost stvari – okean svetlosti, u kome su potopljene sve stvari!

Mrtvi i živi se podjednako kupaju u tom okeanu i razlike među njima nema. Trava što danas cveta kao i ona što je juče uvela podjednako su lepe i mirisne u toj svetlosti

O kad bi samo mogao videti to! Zaista, suze bi ti zamenile sve reči, a ljubav Božanska sve ostalo.

Moj izbor: Ivo Andrić

REČI

... Reči izgledaju tako "rečite" dok stoje osamljene, nevine, i neupotrebljene; ako jedna ili druga od njih i omane, zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine; ako je neka od njih i troma, nevešta ili umorna, one ostale je vuku, tako da se njeno zaostajanje ne primećuje, i kolo igra nepogrešno dalje.

Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju, nekad manje nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju.

Pri pisanju - u srećnim trenucima, naravno! - reči se nižu same od sebe, vezuju se i odbijaju, pomeraju i premeštaju, ili potpuno brišu, dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reči, po svojoj volji i svojoj prirodi, same po sebi i samo za sebe igraju. Međutim, nije tako, nije to nikakva jalova igra ćudi ni slučaja. U rečima, kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo, kruži nevidljiv životni sok, i on je taj koji ih, kao neko unutarnje sunce, kreće i okreće, daje im boju i oblik, snagu i izraz. A čovek koji piše, on samo pažljivo prati i manje ili više vešto, manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre.

Tako reči žive, u stvari, dvostrukim životom: i same za sebe, kao takve, i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.

Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.

To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom u uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.

Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom, brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko sebe.

Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja...

***

"To je dobro. Tako. Zaklopiti oči, zaboraviti da ih imaš. Od njih dolazi zlo, jer one primećuju i mere promene. Ne znati ni ko si, ni šta si, ni koliko prostora zauzimaš, ni kako izgledaš, ni otkud dolaziš, ni kuda ideš. Ne kidati ludo život, ne deliti ga na mladost i starost. Predati se sav prostim, a velikim stvarima koje se ne menjaju, bar ne tako brzo, steni na kojoj si, Suncu, modrini neba nad sestrinskom, tamnijom modrinom mora. Zbrisati svaku misao i poređenje i ocenu, izgubiti se bez želje i mere. To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo..."


***

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, uzalud je čekam svako veče. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno prividjenje, a sada zivim od uspomena na ta svoja sećanja.

Maks Ernst - Prva jasna reč

Мој избор: Добрица Ћосић, Корени

Kако да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада. Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина силазе људи и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви људи зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити или зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. 

Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег. У тмини без обала трну ватрени свици што скачу из очију, из главе луне све гласнијег цвокота. Женско се за другога рађа. Ђорђе брзо врати ниску ђинђува у џеп и грчевито стеже кундак пушке. Кеса с дукатима жуљи ребра, као да је белутак. Гурну руку у недра и помери је с леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.

Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем нове чакшире и опанке? Морао си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с краватом. Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе..Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају. Он ће наследити моје име у странци, биће одмах познат, поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без корена. Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају га изабрати. Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...

То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар. Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној. Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици.Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто пресече, а он је бежао и викао. Оџаци и дрвеће, и све што не види, а осећа, гомила се у нелагодну, жалосну језу...У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим што се не одређује у свести, нечим што је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем од памћења, дуго остаде тако.

Љут је, приђе Вукашин, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама.

— Мрак је код тебе.

— Види се и у мраку.

— Види се.

После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев
зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више!
Хајдучко позориште... Рат с Турцима пренет у рат за власт, у политику. А политика на трпезу и у постељу. Селачка патетика, деспотско самољубље, То је он. Преживео, живот га згазио, Вукашин може да заплаче.
Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја ti никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!
Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он.

Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе. Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб... Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији? — Идеје су за културне народе, а овде, у овој сељачији, оне су сувишне и фаталне. Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што те срески капетан батина и псује ти мајку. А што ви радикали галамите о демократији, то је само изговор за селачку анархију и јавашлук. Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! 

Кратки резови ветра доносе далеку и нејасну опомену.Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима.

Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи.

Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови.
— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине

А човек умире једино кад мора и кад неће

Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.

*umor zgusnut u podočnjacima 

Moj izbor: Dušan Vasiljev

Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.

Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.

Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...

Albert Bloh - Noć II

Moj izbor: Nikola Tesla

Brilijantan um i jedan od najvećih pronalazača. Poreklom Ličanin, iz Smiljana. Njegovo ime se izgovara sa posebnom konotacijom i poštovanjem. Duboko verujem u istinost ove njegove tvrdnje:

„I zаpаmtite: nijedаn čovek koji je postojаo, nije umro. Pretvorili su se u Svetlost i kаo tаkvi postoje i dаlje.“ 

Poslednja fotografija

„Uveren sam da je ceo kosmos objedinjen, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i kad hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, a kad pokušam da ga shvatim duhovno, onda je to LEPOTA i SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost, jer se sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji.” 

"Neka budućnost kaže istinu, procenite svakog čoveka prema njegovom radu i zaslugama. Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja, za koju sam tako naporno radio.”

„Čovek je rođen da radi, trpi i da se bori. Ko tako ne čini, mora propasti!“

 „Svi smo mi jedno. Ljudi su međusobno povezani nevidljivim silama.“ 

„Čvrsto vjerujem u pravilo kompenzacije. Istinite nagrade su uvijek u srazmjeru sa radom i žrtvama.“ 

„Dar mentalne energije dolazi od Boga, vrhunskog bića i ako mi koncentriramo naše misli o toj istini postajemo skladni sa ovom velikom moći. “ 

Ponosan sam što sam potekao iz zemljoradničkog postenog naroda, koji je u neprestanoj borbi za svoje ideale i europsku kulturu zadužio Europu i svuda zaslužio čast i poštovanje čitavog svijeta, naročito velike Amerike.“ 

„Sjeme biljke morа pаsti nа pogodno tlo, i trebа gа zаljevаti, njegovаti i čekаti dа iznikne i olistа. Tаko je i sа svаkim čovekom ili bićem koje imа ljudsko obličje.“ 

„Religijа i filozofijа uče dа čovek može postаti Krist, Budа i Zаrаtustrа. Ono zа čime jа trаgаm luđe je, veće i nemogućnije. To je: štа učiniti dа se u svemiru svаki čovjek rodi kаo Krist, Budа i Zаrаtustrа.“ 

„U univerzumu i u prirodi postoji viši morаl; nаučnik trebа njegа dа sledi. Što se tiče ljudskog morаlа, svа istorijа bi se moglа svesti nа dvije reči: Krv i Zlаto. I sаmo krv teče i zlаto sjа! “ 

„Usmjerite sve vitаlne i duhovne energije nа djelo. Otudа i očišćenje od mnogih stvаri i potrebа koje imа čovek. Jа time ništа nisаm izgubio, već sаmo dobio. Toliko sаm dobio dа sаm se rаdovаo svаkom svom dаnu i noći. Zаpišite – Nikolа Teslа je bio srećаn čovek.“

„Život je ritаm koji se morа spoznаti. Jа osećаm tаj ritаm i uprаvljаm se po njemu i prepuštаm mu se. On je vrlo zаhvаlаn i dаo mi je znаnjа kojа imаm. Sve što živi povezаno je dubokim i divnim vezаmа: čovjek i zvijezde, аmebа i Sunce, nаše srce i kruženje beskonаčnog brojа svjetovа. Te veze su nerаskidive, аli one se mogu pripitomiti i umilostiviti tаko dа čovek i sаm počne dа stvаrа nove i drugаčije odnose u svijetu, а dа stаre ne nаruši. Znаnje dolаzi iz Svemira; nаš vid je njegov nаjsаvršeniji prijemnik. Imаmo dvа okа: zemаljsko i duhovno. Trebа nаstojаti dа onа postаnu jedno oko. Univerzum je živ u svim svojim mаnifestаcijаmа, poput kаkve misleće životinje. Kаmen je misаono i osećаjno biće, kаo što su to biljke, zvijeri i čovjek. Zvijezdа kojа sijа trаži dа je gledаmo, i dа nismo oveć obuzeti sobom rаzumjeli bismo njen jezik i poruke. Svoje disаnje, oči i uši čovek morа usklаditi sа disаnjem, očimа i ušimа univerzumа.“ 

„Kаd god je neko od meni bliskih i drаgih ljudi bio povrijeđen, jа sаm osjećаo fizičku bol. To je zаto što su nаšа tijelа od slične grаđe, а duše vezаne nerаskidivim nitimа. Neshvаtljivа tugа kojа nаs ponekаd obuzme, znаči dа je negdje, nа drugom krаju ove plаnete, umrlo dijete ili plemenit čovek. Cijelа vаsionа je u izvjesnim periodimа bolesnа, od sаme sebe i od nаs. Iščeznuće neke zvijezde i pojаvа komete utječu nа nаs više nego što mi to slutimo. Veze među stvorenjimа nа Zemlji su još jаče; zbog nаših osećаnjа i misli cvijet će divnije zаmirisаti. Te istine iznovа morаmo učiti dа bismo se izliječili. Lijek je u nаšem srcu …

„I zаpаmtite: nijedаn čovek koji je postojаo, nije umro. Pretvorili su se u Svetlost i kаo tаkvi postoje i dаlje.“ 



Premda nisam vernik u ortodoksnom smislu, ja poštujem religiju, prvo, zato što svaki pojedinac treba da ima neki ideal, da li verski, umetnički, naučni ili humanitarni, koji će dati smisao njegovom životu. Drugo, zato što sve velike religije sadrže mudra iskustva vezana za način života a koji su  vredni danas kao i onda kada su nastala.  

http://www.pbs.org/tesla/res/res_art11.html

Moja pokojna baka Anka (rodjena u Lici, u Smiljanu) mi je kao maloj pričala priče o Nikoli Tesli kao i i da ga je dojila njena majka, jer njegova majka nije imala dovoljno mleka. Da li je istina ili nije ne znam, volela bih da je tako. Samo znam da su sva muška deca u našoj familiji  posvećena nauci, naročito fizici.  

Moj izbor: Sergej Jesenjin

Sergej Jesenjin je izvršio samoubistvo vešanjem 28. decembra 1925. godine u sobi broj 5 u hotelu Angleter u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu. Imao je 30 godina i bio je već razočaran čovek, umoran od života, žena, poezije i svojih prijatelja. Pred samoubistvo je u noći između 26. i 27. decembra sopstvenom krvlju napisao jednu od svojih najlepših pesama: Doviđenja druže moj.

Jesenjinova impulsivna priroda i burni temperament nijsu mogli ni minut da čekaju da zapiše nove stihove i time se može tumačiti što je tri puta u životu, kad nije imao ni olovku ni mastilo, rasekao ruku i pisao krvlju.

Taj papirić sa niskom stihova napisanih krvlju, jedinstven u istoriji ruske i svetske poezije, uvek je pod najstrožijom zaštitom: za sedamdeset godina, videlo ga je svega petnaest istraživača. Oni svedoče da se original razlikuje od objavljenih stihova. 

"Do viđenja, druže, do viđenja. Čuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je znak predodređenja, Susret nam se u daljini nudi.

Do viđenja, bez stiska, bez glasa, I ne tuguj spuštene povije. Nije novo mrijet prije svoga časa, Al’ ni živjet, bogme, nije najnovije."

Ris. V. Šilov - Jesenjin u sobi Angletera

Moj izbor: Meša Selimović/Derviš i smrt

Svrha je svake knjige – da nam pokrene mozak, da nas učini mudrijima i da nas pogura da budemo što bolja verzija sebe.

„Nikad čovek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono što je prošlo. Ali zašto se budi kada mi je najmanje potrebna? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije, pa da bude bolje u ljudskom životu.“

---

„Kakva je to šteta i kakvo čudo što čovjek ne osjeća ni najneposredniju opasnost koja mu prijeti.“

---

„Nismo znali mnogo jedan o drugome, iako smo živjeli zajedno, jer nikad nismo razgovarali o sebi, i nikad potpuno, već o onome što nam je zajedničko. I to je dobro. Lične stvari su suviše tanane, mutne, nekorisne i treba ih ostaviti sebi ako ne možemo da ih ugušimo. Način razgovora među nama sveden je uglavnom na opšte, poznate rečenice, kojima su služili i drugi prije nas, zato što su sigurne, provjerene, zato što čuvaju od iznenađenja i nesporazuma. Lična boja je poezija, mogućnost iskrivljenja, proizvoljnost. A izaći iz kruga opšte misli, znači posumnjati u nju. Zato smo se poznavali samo po onome što nije važno ili što je u nama jednako. Drugim rečima, nismo se poznavali, niti je to potrebno. Poznavati se, značilo bi znati ono što ne treba.“

---

„Idi od mene, odvratna nemoći, zavaraš me lažnim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.“

---

„Njegovo lice ništa nije govorilo, nije odavalo ni srdžbu ni razumijevanje, iz njegovih usta mogla je da izađe i osuda i blagost. Docnije sam se nesigurno prisjećao da sam tada mislio kako je u strašnom položaju svako ko moli: nužno malen, ništavan, pod tuđom nogom, kriv, ponižen, ugrožen od tuđeg hira, željan slučajne dobre volje, podložan tuđoj moći, ništa od njega ne zavisi, čak ni izraz straha ili mržnje koji ga može upropastiti.“

---

„Odgovorio sam oštro, jer sam bio suviše napregnut, nesposoban da obuzdam nerazmišljene porive. Sve što se tada učini, obično je štetno: to je oblik glupog junaštva, samoubilački prkos bez svrhe, koji ne traje dugo i ostavlja nezadovoljstvo sobom. I zakašnjelo naknadno razmišljanje koje ničemu ne služi.“

---

„ …mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam a stoji pred nama, svjetluca svojom bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i na želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.“

---

„ …pamti, nesreća je što kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu, i svako svakome je mogući suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih: navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati“.

---

„Sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun pretnji.“

---

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sâm sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mesto i nametnute uslove.“

---

Kad već nisam imao razloga ni mogućnosti da je slušam s pažnjom, počeo sam s pažnjom da je posmatram. To sam činio sa zanimanjem, mogla je misliti da je to zbog njenih riječi, i tako smo izgledali pristojni oboje.

Gledao sam je doduše od samog susreta, iznenadila me ljepotom glatkog lica što se prosijavalo kroz tanku tkaninu, i stišavanom svjetlošću velikih očiju što su otkrivale vrelu naglost i teške sjenke u njoj. Ali to je bio letimičan pogled, uznemiren, nesiguran, u očekivanju onog što će ona reći, i više je govorio o meni nego o njoj. A kad je skinula sa sebe opčinjenost, kad sam se ušančio u sigurnost tobožnjeg slušanja, povukla me da je vidim očima a ne strepnjom.

Nije to bila obična radoznalost, da bolje sagledamo ova neobična stvorenja, toliko izvan našeg svijeta, a koju rijetko zadovoljavamo, ili je čak i ne osjećamo u susretima, iz razumljivih obzira. Iznenada sam se našao u položaju da je posmatram skriven, ne remeteći ništa u odnosu, ostajući pred njom derviš koji uvažava njenu volju i njeno gospodstvo. Malo nadmoćan u sebi zato što znam šta misli, i što je slobodno gledam, a ona mene ne vidi. Ne vidi, i ništa ne zna o meni. To je prednost koju bi čovjek uvijek mogao da želi, a rijetko je ostvaruje. To je ona stara njegova želja da bude nevidljiv. A ne činim ništa ružno, gledam mirno i sabrano, i znam da se u meni neće pokrenuti nijedna misao koje bih se sjećao sa stidom.

Prvo sam zapazio njene ruke. Dok je pridržavala jašmak, prisilnom kretnjom, koja je određena, bez mnogo mogućnosti, bile su razdvojene i neizrazite, jedva su se primjećivale. Ali kad je pustila tkaninu i sastavila ruke, one su odjednom oživjele, postavši cjelina. Nisu u pohod polazile naglo niti su se kretale živo, ali je u njihovom stišanom mirovanju, ili laganom lutanju, bilo toliko snage i nekog neobičnog smisla, da su neprestano prikivale moju pažnju. Izgledalo je da će svakog časa učiniti nešto važno, nešto presudno, stvarajući tako napetost očekivanja, stalnu i uzbudljivu. Mirovale su u krilu, sastavljene, obgrljene, kao da se dave u tihoj čežnji, ili čuvaju jedna drugu da ne odlutaju, da ne učine štogod nerazumno, nepomične u neprestanom talasanju što se jedva vidjelo, slično nemirnom drhatu, lakom grču od preobilja snage. Onda su se bez žurbe razdvajale, kao da su se dogovorile, i samo trenutak lebdjele, tražeći se, pa nježno padale, poput zaljubljenih ptica, na atlasno koljeno, opet zagrljene, nerazdvojne, srećne u svom sastavljenom ćutanju. Dugo je tako trajalo, i jedna se pomaknula, prstima što su se sporo i strasno grčili počinjala da gladi atlas ispod sebe, i kožu ispod atlasa, a druga je ležala na njoj, priljubljena, utišana,osluškujući nečujno pucketanje glatkog kumaša nad okruglim mermernim koljenom. Samo ponekad bi se otkinule i jedna bi pošla u samostalan pohod, da ovlaš dodirne minđušu na kraju uha stidljivo skrivenog ispod crne kose crvenkasta odsjaja, ili bi se zaustavila u vazduhu, da čuje neku riječ, pa bi se povlačila, bez mnogo zanimanja za razgovor, idući u susret onoj drugoj što je ćutala, uvrijeđena tom malom nepažnjom.

Pratio sam ih, iznenađen izrazitošću njihova osamostaljenog života, kao dva mala stvora što imaju svoju vlastitu životnu putanju, svoje prohtjeve i svoju ljubav, svoju ljubomoru, čežnju, blud, u jednom trenutku oduševljen, u drugom uplašen, zbog lude misli o zatvorenosti i besmislenosti tog sitnog života, sličnog svakom, ali je to bila brza i bezopasna misao, trenutni otkucaj drukčijeg života u meni, koji nisam želio da budim.

Gledao sam ih i zbog ljepote. Počinjale su od zglavaka, oivčene halhalama i vezenim rubom svilene košulje, nježno oblih i nepojmljivo tankih zglobova, prozračnih članaka. Najljepši su bili prsti, dugi, gibljivi, svijetle kože salivene u pravilne čunjeve sa sjenkama pregiba, začudno živi kad su se polako širili ili sklupljali u prozirnu čašku, kao latice.

Ali ako sam prvo obratio pažnju na ta dva mala stvora, dvije životinjice, dvije sipe, dva cvijeta, nisam ih primjećivao same, ni u početku dok sam najviše u njih gledao, ni poslije kada sam je otkrivao kao nepoznatu zemlju. Sve je na njoj bilo skladno i nerazdojivo: pogled očiju lako oivčen crnom bojom, što se spajao s pokretom ruke jedva skrivene providnom tkaninom košulje; meki nagib glave; kad bi zatreptao zlatom obuhvaćeni smaragd na čelu, i nesvjestan trzaj noge u srebrnoj papuči; lice bez neravnina, po kome se razlivala blaga svjetlost nekud iznutra, iz krvi što se preobraćala u tople odsjaje; vlažan bljesak zuba iza prividno lijenih, punih usana.

Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je usamom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji.

Moj izbor: Umberto Eko

"Znao sam da se Zemlja okreće, a sa njom i ja, a sa mnom i ceo Pariz, a svi zajedno se okrećemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i duž beskonačnog zamišljenog produžetka niti, u visinama koje sežu put najudaljenijih galaksija, nalazi se večno nepomična Nepokretna Tačka.

Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je pričvršćena nit bilo je jedina postojana tačka u vaseljeni.

Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja.

Klatno mi je pokazivalo da, dok se sve kreće, Zemljina kugla, Sunčev sistem, magline, crne rupe I svi sinovi velikog kosmičkog širenja, od prvih eona do najzgusnutije materije, samo jedna tačka stoji u mestu, stožer, klin, zamišljena kuka koja dopušta univerzumu da se okreće oko sebe. I ja sam u tom trenutku bio deo tog krajnjeg doživljaja i kretao se sa svim tim zajedno, ali mogao sam da vidim Nju – Nepomičnost, Stenu, Jemstvo, blistavu izmaglicu koja nije telo, nema obrise, oblik, težinu, količinu, ni osobine, ne vidi, ne čuje, ne podleže osećanjima, nema jedinstvo mesta, vremena i prostora, nije duša, um, mašta, mišljenje, broj, poredak, mera, suština, večnost, nije ni tama ni svetlost, nije ni greška ni istina.

Ne možeš pobeći od beskraja, pomislio sam, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito."

Umberto Eko, Fukoovo klatno

IME RUŽE 

O pravoj ljubavi

"Treba da naučiš kako da razlikuješ plamen natprirodne ljubavi od osećaja da se topiš od čulnog milja. To je i za svece teško.“

“Ali po čemu se raspozna koja je ljubav valjana?“ zapitah, sav uzdrhtao. “Šta je ljubav? Nema ničega na svetu, ni čoveka ni đavola, ni bilo čega, prema čemu bih gajio više podozrenja, jer ljubav prodire u dušu silnije od svih drugih stvari. Ne postoji ništa što bi toliko ophrvalo i sputalo srce koliko to čini ljubav. Stoga, sem ako nema onog oružja koje je obuzdava, duša se zbog ljubavi sunovrati u grdnu propast. A ja verujem da bez Margeritine zavodljivosti Dolčino ne bi izgubio dušu, i da mnogi ne bi, bez raspusnog i bestidnog života na Ćelavoj steni, osetili primamljivost njegovog buntovništva. Pazi, ja ti ovo ne govorim samo povodom nevaljale ljubavi koje, dabome, svi treba da se klone kao đavolje rabote, nego ti isto, s velikom bojazni, velim i o valjanoj ljubavi, između Boga i čoveka, između bližnjih. Neretko se zbude da se dvoje ili troje, muškarci ili žene, od sveg srca zavole i uzajamnu i veliku nežnost osete, želeći da vazda žive blizu, i kad jedna strana poželi, druga ushtedne. I priznajem ti da sam takvo osećanje doživeo, prema vrlim ženama kakve su bile Anđela i Kjara. Ono, i tome se može štošta zameriti, premda se dešava u duhu i za Boga... Jer čak i ljubav koja se doživljava dušom, ako nije naoružana, nego je obuzme žar, kasnije propada, ili dela bez reda. Oh, ljubav ima različna svojstva, zbog nje se duša prvo razneži, a zatim klone od nemoći... No potom oseti instinsku toplinu božanske ljubavi i krikne, i jada se, biva poput kamena što se tali u peći da se rastoči u kreč, i pršti dok je liže plamen...“

“I to je valjana ljubav?“

---

Kako ste?

Ovde je trebalo zamisliti kako bi različite osobe odgovorile na pitanje „Kako ste?”

Ikar: „Sjajno.”

Prometej: „Nešto me nagriza…”

Tezej: „Sve dok ima konca…”

Edip: „Mama je zadovoljna.”

Damokle: „Moglo je i gore.”

Odisej: „Na konju smo.”

Homer: „Crno mi se piše.”

Heraklit: „Ide, ide…”

Epimenid: „Lagao bih kad bih vam rekao.”

Demosten: „Teško je reći.”

Hipokrit: „Dok je zdravlja…”

Sokrat: „Ne znam.”

Diogen: „Kao pas.”

Platon: „Idealno.”

Aristotel: „U formi sam.”

Epikur: „Nisam baš zadovoljan.”

Julije Cezar: „Eto, živi se za decu…”

Lucifer: „Kako Bog zapoveda.”

Dante: „Na sedmom sam nebu.”

Averoe: „Ja sam dobro, ja sam loše.”

Nostradamus: „Kada?”

Erazmo: „Ludo.”

Kolumbo: „Ide se napred.”

Đordano Bruno: „Beskrajno dobro.”

Henrik VIII: „Ja sam dobro, ali moja žena…”

Galilej: „Okreće se…”

Šekspir: „Kako vam drago.”

Hobs: „Vučje vreme.”

Robespjer: „Da čovek izgubi glavu.”

Gete: „Malo je svetla.”

Betoven: „Ne čujem (se) dobro.”

Kant: „Situacija je kritična.”

Šopenhauer: „Imam dobru volju.”

Marks: „Biće bolje.”

Paganini: „Već sam rekao.”

Garibaldi: „Imam hiljadu razloga da budem zadovoljan.”

Darvin: „Čovek se prilagodi.”

Niče: „Izvan svakog dobra, hvala.”

Prust: „Dajmo vreme vremenu.”

Henri Džejms: „Zavisi kako se gleda.”

Kafka: „Osećam se kao crv.”

Pikaso: „Zavisi od perioda.”

Pirandelo: „U odnosu na koga?”

Frojd: „Kažite vi.”

Poper: „Dokažite da nisam dobro.”

Fuko: „Ko?”

Pilat: „Eh, ruka ruku mije.”

Sirano: „Ako me njuh ne vara, dobro.”

Napoleon: „Osećam se izolovanim.”

Dikens: „Teška vremena ali gajim velike nade.”

Agata Kristi: „Pogodite.”

Ajnštajn: „U odnosu na koga?”

Bernar: „Dovoljno je imati srca.”

Treba pitati i Leonarda koji se za sada samo zagonetno osmehuje.