Мој избор: Кхалил Гибран / Пророков врт

O ЉУБАВИ

“А одвајкада је било тако, да љубав не зна колико је дубока док не куцне час растанка.”

“Кад вам љубав да знак, крените за њом, мада су њене стазе камените и стрме. А кад вас захвате њена крила, подајте јој се, мада би мач сакривен међ њеним замајцима могао и да вас рани.А кад вам се обрати, верујте јој, мада њен глас може и да вам распрши снове, као што северац уме да опустоши врт. Јер као што вас љубав крунише, тако ће и да вас распне. Уме и да вас разлиста, али и да вас скреше. Као што се погиње до вас да помилује ваше најтананије гранчице што подрхтавају на сунцу, tако ће и да се спусти до вашега корења не би ли гa протресла, ма колико се оно грчевито држало земље. Прихвата вас се као снопова жита. стреса вас да вас оголи, шросејава вас да вас ослободи од ваших љуспи. Меље вас док јој се потпуно не подате; а онда вас препушта своме светоме огњу.”

“Љубав не пружа ништа сем себе саме, и не узима ништа ниоткуд сем од себе. Љубав не поседује ништа, и није ничији посед; јер је љубав довољна сама себи.”

“И не помишљајте да можете усмеравати ток љубави, јер љубав, ако вас удостоји, ваше токове усмерава. Љубав не тежи ничему другом до ли да испуни себе.”

О БРАКУ

„Волите једно друго, али од љубави не чините стегу: радије, нека вам љубав буде као таласаво море између обала ваших душа. Пуните пехаре једно другом, али не пијте из истога пехара.Подајте хлеба једно другом, али не једите од истога комада.

Певајте и играјте заједно, и радујте се, али и пуштајте једно друго на миру, као што струне лауте не сметају једна другој иако подрхтавају од исте свирке. Подајте своја срца, али не и све ваше, јер ваша срца тек живот може у руци да држи. Заједно стојте, али не једно другом преблизу, јер и ступови истога храма стоје одвојени један од другог.“

O ДЕЦИ

“Можете им дати своју љубав али не и своје мисли, jер она имају сопствене мисли. Можете удомити њихова тела али не и њихове душе, jер њихове душе обитавају у дому сутрашњице, који ви не можете походити чак ни у својим сновима. Можете настојати да будете као она, али не настојте да их учините сличним вама.”

O ДАВАЊУ

“Дајете тек нешто мало када дајете нешто што је ваше. tек када дајете себе, ваистину дајете. Добро је давати кад се то тражи, али је боље давати и када се не тражи, давати јер се има разумевања; Ви, примаоци - а примаоци сте сви ви - не оптерећујте се тежином захвалности, да не бисте ставили под јарам и себе и онога што даје. Уздигните се, радије, са самим дародавцем, на његовим даровима као на крилима; jер имати сувише обзира према сопственом дугу, то значи сумњати у дарежљивост онога коме је широкогруда Земља мати, а Бог отац.”

O ЈЕЛУ И ПИЋУ

“И нек вам трпеза буде олтар на коме се чистота и невиност шума и долина жртвује зарад нечег што је у човеку још чистије и још невиније.”

O РАДУ

“Када радите, ви сте свирале у чијем се срцу шапутање часова претвара у музику. Та ко би од вас и хтео да буде као трска, туп и нем, када све друго сазвучно пева? А ја вам кажем да је живот одиста мрачан, сем кад постоји неки подстрек, а сваки подстрек је слеп сем кад је ту и знање, а свако знање је узалудно сем кад је ту и рад, а сваки рад је испразан сем кад је ту и љубав; а кад са љубављу радите, повезујете себе са самим собом, повезујете се и једни са другима.

А ако не умете да радите с љубављу већ само са гађењем, боље да се оставите тог посла, те да седнете покрај вратница храма, и да убирате милостињу од оних што раде са љубављу. Јер ако хлеб печете равнодушно, печете горак хлеб, који тек напола утољава човечју глад. А ако уз гунђање муљате грожђе, ваше гунђање отровом залива вино. Али ако певате као анђели, но не волите ту песму, аглушујете људима уши, тако да не чују гласове дана нити гласове ноћи.“

О ТУЗИ И РАДОСТИ

Ваша је радост ваш раскринкани бол. И оно исто врело из кога врца ваш смех, често је било препуно ваших суза. А како би и могло другачије да буде?.Није ли врч у коме вам је вино - управо онај врч који се био пекао у грнчаревој пећи? И није ли лаута што вам разгаљује дух - од истог оног дрвета што је дубљено ножем? Кад сте радосни, завирите дубоко у своје срце, па ћете видети да тек оно што вам је наносило бол може у нама радошћу да се огласи. Њих две су нераздвојне. Заједно оне стижу, те кад вам за трпезу седне једна од њих, знајте да она друга у вашој ложници спава.“

О КУЋАМА

Камо среће да могу да узмем ваше куће у шаку, и да их као сејач расејем по шуми и пољани. Камо среће да су долине - ваше улице, а зелене стазе – ваша шеталишта, па да можете да тражите једни друге по виноградима, и да се враћате с мирисом земље у одећи.

Саградите у својој машти сеницу у дивљини пре нo што саградите кућу међ зидинама града, јер као што се враћате своме дому у сумрак, враћа му се и онај луталица у вама, вечито далек и сам. Зар и дом ваш не сања? А док сања, зар не одлази из града у гај или на неки брежуљак? 

Ваш дом неће бити сидро, него катарка. Он неће бити блистава покожица која прекрива рану, већ очни капак што чува очи. Нећете скупити крила да бисте прошли кроз врата, нити погнути главе да не би удариле о таваницу, нити бисте се прибојавати да дишете како зидови не би напукли и срушили се.

О ОДЕЋИ

Ваша одећа скрива много од ваше лепоте, али не скрива оно што није лепо.

И мада у одећи тражите слободу за своје тело, пре ћете у њој наћи тек амове и ланце. Камо среће да се можете суочити са сунцем уз више своје коже и мање својих хаља, јер је животни дах у сунчевој светлости, а рука је живота у ветру. А не заборавите ни то да земља ужива у вашим босим ногама, и да ветрови журе да се поигравају с вашом косом.

О ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ 

И као што усамљен лист не жути без прећутнога знања целог дрвета, тако и злочинац не може да почини зло без прећутне воље свих вас. Као у некој поворци, заједно сте се упутили ка своме божанском бићу. Ви сте и пут, а не само путници.

А када један од вас падне, тај пада зарад оних који су иза њега, да их упозори на камен о који се могу саплести. А пада и зарад оних који су испред њега, оних што, мада бржи и сигурнијег корака, тај камен нису склонили.

О СЛОБОДИ

Бићете одиста слободни када вам дани не буду лишени брига и кад вам ноћи не буду без нужде и тегобе, и кад вас све то притисне, а ви се, упркос свему, издигнете над свим тим голи и незауздани. А ако бисте да збаците деспота са престола, постарајте се најпре да му срушите престо постављен у вама самима.

Одиста, све се креће унутар вашег бића у непрекидноме полузагрљају - оно за чиме жудите и оно од чега страхујете, оно што вам се гади и оно што вам је драго, оно чему стремите и оно од чега бисте да побегнете, све се то креће у вама као ветлости и сенке, пригрљене, у паровима. А кад сенка избледи и кад је нема више, светлост што преостаје за њом постаје сенка неке друге светлости, те тако и ваша слобода, кад се ослободи окова, и сама постаје оков за неку вишу слободу.

О РАЗУМУ И СТРАСТИ

Ваш разум и ваша страст, то су вам крма и једро ваше душе, што је кренула морем. Ако вам се раздере једро или се сломи крма, можете само бити заношени и бацани тамо-амо, или се непомични наћи насред пучине. Јер, разум, када сам влада, то је власт која намеће стеге; а страст,када јој се да маха, то је пламен што гори док сам себе не сатре.

О БОЛУ

Као што се коштица плода мора распући да би се њено срце изложило сунцу, тако морате и ви спознати бол. А ако узмогнете да се у срцу непрестано дивите свакодневним чудесима у своме животу, ваш бол вам се неће учинити мање чудесним од радости ваше; Прихватали бисте годишња доба својега срца као што сте одувек прихватали годишња доба која проходе њивама вашим, те бисте спокојно посматрали и њиве свога чемера.Много од свога бола сами сте забрали.“

О САМОСПОЗНАЈИ

Хтели бисте да знате на речима оно што сте одувек знали у мислима.Хтели бисте да сопственим прстима такнете голу пут својих снова. A то тако и треба. Скривено врело ваше душе мора се пробити напоље и жуборећи похитати ка мору;А све ће благо из ваших бесконачних дубина бити вашим очима разоткривено. Али нека се не мери вагом то ваше незнано благо; и не истражујте дубине свога знања чакљом или виском.Јер сопствено је биће бескрајно и немерљиво. He реците, “Открио сам стазу душе,” него радије,“Сусрео сам душу што је ишла мојом стазом.” Јер душа залази на све стазе.Душа не иде неким правцем, нити пак расте као трска.Душа се расцветава, као лотос с безбројним латицама“.

О УЧЕЊУ

Учитељ ако је збиља мудар, не позива вас да уђете у кућу његовог знања,него вас радије води до прага вашег сопственог ума. Вид једног човека не може своја крила другоме да позајми.

О ПРИЈАТЕЉСТВУ

Ваш је пријатељ одговор на потребе ваше.Он је њива коју засејавате са љубављу, и коју жањете са захвалом.Он је ваше кућиште и огњиште ваше. Када се растајете од неког пријатеља, не тугујте због тога;јер оно што y њему понајвише волите, може за његовог одсуства да буде још јасније. И нек у пријатељству не буде другог циља сем продубљавања духа. Јер љубав што тражи ишта сем разјашњења сопствене тајне, и није љубав него бачена мрежа: хвата се само оно што је и некорисно.И нека оно што је у вама понајбоље - буде за пријатеља вашег;ако зна докле улеже ваша осека, нек зна и докле досеже ваша плима.Јер шта је за вас пријатељ кога тражите само да убијете време?Тражите га само да бисте то време одиста проживели.Јер, његово је да вам испуни жеље и потребе, а не вашу празнину. Јер у роси ситница срце налази своја јутра, и бива окрепљено.

О ГОВОРЕЊУ

Проговарате онда кад нисте више у миру са сопственим мислима; А у много је чему од тога што кажете мисао допола убијена.Јер мисао је птица висина и ширина, која у кавезу речи може да развије крила, но не и да полети.

Има и оних што говоре, те и без свога знања или из нехаја открију неку истину коју ни сами не знате.А има и оних што носе истину сами у себи, али је не исказују речима.У њиховим грудима дух обитава у таласавој тишини.

О ВРЕМЕНУ

Од времена бисте да начините поток на чијој бисте обали седели и гледали га где тече. Али оно безвремено у вама свесно је безвремености живота, и зна да је јучерашњица само оводневно сећање, a да је сутрашњица само данашњи сан. Но ако у својој мисли морате размерити време на годишња доба, нек свако доба окружи сва она друга, и нека данашњица обгрли јучерашњицу сећањем, а сутрашњицу чежњом.

Moj izbor: Margerit Jursenar/ Osmeh Kraljevića Marka

Napisano na osnovu uspomena na Kotorski zaliv u kom je boravila kad je bila mlada. 

***

A vi, Lukijadise, poznajete prošlost kao što zemljoradnik poznaje najzabačeniji kutak svoje zemlje, pa mi nećete valjda reći da niste čuli za Marka Kraljevića?

— Ja sam arheolog — odgovori Grk odlažući čašu s limunadom.

Ipak, taj Marko je zanimao i mene, i našao sam mu trag u jednoj zemlji mnogo daljoj od kolevke njegove legende, na tlu koje je čisto grčko, iako je srpska pobožnost na njemu podigla lepe manastire . . .

— Na Svetoj Gori — prekide inženjer. Džinovske kosti Marka Kraljevića počivaju negde u toj svetoj planini gde se ništa ne menja od srednjeg veka, osim možda svojstva duše, i gde šest hiljada kaluđera lelujavih brada i duge kose i danas čitaju molitve za spas svojih pobožnih zaštitnika, kneeva od Trapezunta, čija je loza sigurno već vekovima ugašena. Kako je prijatno misliti da zaborav nije tako brz, nije tako potpun kao što se pretpostavlja, i da još uvek postoji mesto na svetu gde jedna dinastija iz vremena krstaša živi i dalje u molitvama starih sveštenika! Ako se ne varam, Marko je nastradao u nekoj bici protiv Osmanlija, u Bosni ili na hrvatskoj zemlji, ali poslednja mu je želja bila da bude sahranjen na tome Sinaju pravoslavnog sveta, i neki je brodić uspeo da prenese njegovo telo, uprkos grebenima istočnog mora i zasedama turskih galija. Lepa priča koja me podseća, ne znam zašto, na poslednje Arturovo putovanje.(...) Marko je talase opčinjavao; plivao je kao i Ulis, njegov antički sused sa Itake. A i žene je umeo da opčini: samo njemu znane morske staze često su ga dovodile u Kotor, podno jedne kuće od natrulog drveta koja je dahtala pod naletima talasa; udovica Skender-paše tu je provodila noći sanjajući o Marku i jutra čekajući na njega(...)

Dok je lovio po planinama u svome kraju, Marko je često viđao životinje kako se pretvaraju da su mrtve da ih ne bi dotukli; nagon ga ponese da se i on posluži tim lukavstvom: mladi delija čivitna lica koga Turci izvukoše na obalu bio je hladan i ukočen kao da je već tri dana mrtav; ukočene oči ne uzvraćahu više beskraj neba i sutona; usne osoljene morem skamenile su se na zgrčenom licu; opuštene su ruke visile; a snažna njegova prsa sakriše otkucaje srca. Seoski se dostojanstvenici nagnuše nad Marka, golicajući mu lice dugim bradama, zatim, izdigavši glave, svi u jedan glas povikaše:

,,Alah! Mrtav je kao strunuta krtica, kao crknuta psina. Bacimo ga nazad u more koje ispira nečist, da nam se zemlja ne zagadi od njegovog tela."

Ali zlodušna udovica stade da plače, potom da se smeje:

„Više od jedne bure potrebno je da bi se Marko utopio, reče ona, I više od jednog čvora da bi se zadavio. Takav kakvog ga gledate, nije mrtav. Ako ga vratite u more, opčiniće talase kao što je opčinio i mene, sirotu, i oni će ga odneti u njegovu zemlju. No vi donesite mlat i klince; razapnite psa ko što mu je i bog njegov bio razapet koji mu ovde neće doći u pomoć, pa ćete videti neće li mu se kolena od bola skupiti, i neće li mu iz prokletih usta jauk  poteći."

Mučitelji uzeše sa tezge jednog kalafata mlat i klince, i probodoše ruke mladog Srbina, i probodoše mu i stopala s kraja na kraj. Ali telo mučenika se ne mače: nikakav drhtaj ne zaigra na tom licu koje se činilo neosetljivim, pa ni sama krv ne pođe ćurkom iz rasečenog mesa no samo u kapima, retkim i sporim, jer Marko je I svojim žilama vladao kao što je vladao i svojim srcem. Na to najstariji dostojanstvenik odbaci daleko svoj bat i kukavno uzviknu:

„Neka nam Alah oprosti što smo hteli mrtvog razapeti! Vežite težak kamen o vrat lešini, neka ponor proguta našu grešku, i da nam ga more ne vrati."

„Više je od hiljadu klinaca i više od hiljadu udaraca potrebno da bi se razapeo Marko Kraljević, reče zlodušna udovica. Uzmite užareno ugljevlje i stavite mu na prsa, pa ćete videti neće li se od bola zgrčiti, kono veliki crv golać."

Mučitelji uzeše žeravicu iz peći nekog smolara, i ocrtaše veliki krug na prsima plivača sleđenog od mora. Ugljevlje se razgori, zatim zgasnu i postade crno kao crvene ruže kada uvenu. Vatra ureza na Markovim grudima veliki ugljenisani prsten, sličan krugu koji vilenjaci ostavljaju igrajući na travi, ali delija ne zastenja, ni trepavicom jednom ne mače..

,,Nesrećnici, reče udovica, dovedite vi devojke iz sela i recite im da zaigraju kolo na pesku, pa ćemo videti neće li ga ljubav i dalje mučiti." Pozvaše devojke; one na brzinu navukoše praznične haljine; donesoše bubnje i svirale; za ruke se ukrug uhvatiše, oko mrtvog kolo da igraju, najlepša jedna među njima, sa jaglukom crvenim u ruci, oko Marka kolo je povela. Tamnokosa i belogrla, sve je druge rastom nadvisila; kao srna štono poskakuje, kao soko štono natkružuje. Marko, nepomičan, pusti da mu ovlaš bose noge dodiruje, ali mu srce sve brže i silni je udaraše, toliko jako da se poboja da će ga oni čuti; i, uprkos volji, gotovo bolni smešak sreće ocrta mu se na usnama, koje se pomakoše kao za poljubac. Zahvaljujući laganom osvajanju sumraka, mučitelji i udovica još ne behu primetili taj znak života, ali pogled bistrih Ajšinih očiju neprestano beše upravljen na mladićevo lice, jer joj se lepotom beše dopao. Nenadno, ona ispusti crveni jagluk da njime prekrije taj osmeh I reče ponosito:

,,Ne priliči se meni igrati pred nepokrivenim mrtvim hrišćaninom, stoga sam mu usta prepokrila, strah me od njih i kad okom mašim (...)

Nisam ja dirnut ni njegovom slavom ni njegovom srećom, već onim divnim ublaženjem, onim osmehom na usnama mučenika za koga je želja najslađe mučenje. 

***

(…) Цео мој живот сам тражио одговоре на питања које можда немају одоговре; ја сам рио по мермеру као да истина може да се нађе у срцу камена, и распростирао сам боју преко зидова као да сам лепио акорде музике на превелику тишину. Јер све ћути, чак и наша душа – или дургачије ми не можемо чути. И тако, ти одлазиш. Ја нисам више довољно млад да сматрам важним раздвајање, чак и ако је коначно. Ја знам сасвим добро да нас бића која волимо и која нас највише воле напуштају неосетно у сваком моменту који прође. На овај начин она се одвајају од себе. Ти седиш на овом граничном камену и верујеш да си још овде; али твоје биће, већ окренуто према будућности, не припада више твом бившем животу, и твоје одсуство је већ почело. Ох, ја знам да је све то једна илузија као све остало, и да нема будућности. Човек који је пронашо време, онда пронађе вечност ради контраста; али негација времена је исто тако ташта као и време. Не постоји прошлост или будућност, само серија узастопних садашњости, пут вечно уништаван и састављан по коме сви идемо напред.

(…) Ти ме не волиш више. Ако пристајеш да ме слушаш у овом сату, то је зато што се повлађујемо онима које напуштамо. Ти си ме везао за себе и сада ме одвезујеш. Ја те не кривим… Љубав неке особе је тако неочекиван дар, тако мало заслужен да ћемо увек бити изненађени да није повучена раније. Ја нисам забринут због оних које ти још не знаш, али према којима идеш и који те можда чекају: особа коју ће они знати биће различита од оне коју сам веровао да знам и мислим да волим. Нико не поседује никога (чак ни грешници то не могу да постигну), и пошто је уметност једини прави посед, то је мање ствар поседовања него ослобађања особе. Немој погрешно разумети моје сузе Ђерардо, боље је да они које волимо иду док смо још у стању да плачемо за њима. Ако би ти остао, можда би твоје присуство, намећући се, ослабило слику тог присуства коју желим да сачувам. Као што је твоја одећа само огртач твога тела, ти за мене више ниси ништа до огртач те друге особе коју сам раздвојио од тебе и која ће живети дуго после тебе. Ђерардо, то си сада лепши од себе.

Поседујемо за вечност само пријатеље од којих смо се растали.

Маргарет Јурсенар, Тај моћни вајар време

Moj izbor: Johan Volfgang fon Gete

ČEŽNJA

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

Ja se setan sećam dana

kad sam bio sasvim tvoj,

i rad prvih pupoljaka

zorom hito u vrt svoj,

I pred tvoje noge baco

puno cveća, čitav žbun,

a pred tvojim ljupkim licem

osećo se nade pun.

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

...

"..Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio,
svoje slabe strane tobom zaštitio,
svoje praznine tobom ispunio..."

***

"Da deca ne znaju zašto neku stvar hoće - u tome se slažu svi visokoučeni majstori; ali da i odrasli posrću na ovoj zemlji kao deca, da kao deca ne znaju od kuda dolaze i kuda idu, da kao deca rade bez pravih svrha, da njih - kao i decu - rukovode s pomoću biskvita, kolača i brezove šibe, to niko ne voli da veruje, a ja bih rekao da se to prosto rukama može opipati!"

***

• Mržnja je aktivno nezadovoljstvo, a zavist pasivno; ne smemo se zato čuditi što zavist tako brzo prelazi u mržnju.
• Kakvo imamo pravo na vladavinu, to i ne pitamo. Ima li narod pravo da nas skine sa vlasti, nato se i ne obaziremo: samo se čuvamo da on ne padne u iskušenje da to i učini.
• Ljubav odoleva vremenu koje sve otima. Nikad nije zaista ljubio onaj koji misli da je ljubav prolazna.
• Zabluda se odnosi prema istini kao kao san prema budnosti. Primetio sam da se čovek kao osvežen vraća iz zablude u istinu.
• Jedno o drugome bili smo u zabludi. Bila su to divna vremena.
• Kada bismo morali sve zakone proučavati, ne bismo imali vremena da ih kršimo.
• Mnogo je lakše razlikovati zabludu nego otkriti istinu. Zabluda leži na površini i s njom ćemo lako izaći na kraj. Istina počiva u dubini. Tragati za njom nije svačija stvar.
• Reci mi s kim se družis pa ću ti reći ko si. Znam li čime se baviš, znaću šta možeš postati.
• Kada je nekoliko ljudi menusobno sasvim zadovoljno, možemo najčešće biti uvereni da su u zabludi.
• Srećan je i velik zaista samo onaj koji ne mora ni pokoravati ni pokoravati se da bi mogao nešto biti.
• Slobodni ste ako vam je savest čista.
• Samo nevolje u životu nas uče da cenimo dobar život.
• Isplesti venac mnogo je lakše nego za njega naći glavu.
• Beskoristan život je isto što i rana smrt.
• Želja i ljubav su krila za velika dela.
• Mi zapravo znamo ako malo znamo. Sa znanjem raste i sumnja.
• Zlato kupuje glas gomile, ali ti neće pribaviti ni jedno jedino srce.
• Ko mrzi žene, zapravo je prema njima galantniji od onoga koji ih voli; onaj ih, naime, smatra nesavladivima, a ovaj se još nada da će sa njima izaći na kraj.
• Za stado naravno nije dobro ako mu je pastir ovca.
• Svi darovi, sve ljubaznosti sveta ne mogu zameniti jedan trenutak zadovoljstva.
• Ko ćuti nema razloga da brine, čovek ostaje skriven pod jezikom.
• Ne menja li se sve na svetu? Zašto da se ne menjaju i naše strasti.
• Ljudi uvek misle da moraju ostariti ako žele da budu pametni. A zapravo se u poodmaklim godinama moraju truditi da se održe pametnima kao što su bili.
• Koja je vlada najbolja? Ona koja nas uči da sami vladamo sobom.
• Najsrećniji je onaj čovek koji može kraj svog života povezati sa početkom.
• Potcenjivati neprijatelja pre smrti je glupost, posle pobede podlost.
• Svi ljudi bivaju u svojim nadama razočarani, u svojim iščekivanjima prevareni.
• Bolje da se ti prevariš u svoje prijatelje nego oni u tebe.
• Ko želi da se prepire, neka u toj prilici nikad ne kaže nešto što mu niko ne osporava.
• Ljude ne upoznajemo kada oni dolaze nama, moramo otići njima da bismo saznali kakvi su.
• Vladare treba uvek kritikovati! Političke greške se, doduše, kažnjavaju same, ali ćete ih vi platiti.
• Novinara treba zaista sažaljevati. Najčešće ne zna da išta kaže, a često ne sme ništa reći.
• Nesreća oblikuje čoveka i prisiljava ga da upozna samog sebe.
• Je li kokoška nastala pre jajeta ili obrnuto? Ko to reši, rešio je spor o bogu.
• Zemlja se oslobana ljubavlju, a velika postaje delima.
• Ljubav je slatko ropstvo, brak je ropstvo bez slasti.
• I najmudrije ribe glad tera na udicu.

Tagore